U prvom delu teksta „Reprezentacija, Da ili Ne ?“ pod naslovom „Postoje i klubovi. Zar ne“ ! pisali smo o katastrofalnom Kalendaru takmičenja i svih posledica koje takav nestručno napisan Kalendar prouzrokuje budeći kod klubova koji daju reprezentativce logično pitanje Da li je imati reprezentativce kazna ili bi trebalo biti sasvim suprotno.
U drugom delu ovog teksta govorićemo o jednoj situaciji koja ima katastrofalne posledice po svakog igrača a samim time i za njegov klub pa i za reprezentaciju, pa se i povodom toga klubovi isto pitaju kao i u slučaju pogubnog Kalendara takmičenja.
Reč je o činjenici, dobro proverenoj, da ljudi koji vode reprezentaciju nemaju nikakvu komunikaciju sa trenerima klubova koji daju reprezentativce. Kontakt sa trenerima koji rade u klubu sa reprezentativcima je ne samo neophodan već i imperativan jer jedino trener koji danima, nedeljama i mesecima radi sa tim igračima, ima uvid u njihovo stanje bilo zdravstveno, fizičko ili psihološko. Ne može Reprezentacija egzistirati sama za sebe ili zbog onih koji je vode. Ne može se napraviti Program priprema a da predhodno nemate uvid u stanje svakog igrača u bilo kojem segmentu njegove pripreme. Ne mogu se treninzi reprezentacije sprovoditi po Programu rada koji će dovesti do povreda pojedinih igrača što se skoro uvek po pravilu i dešava.
Poslednji primer je izrazito bolan i apsolutno nije smeo da se dogodi. Naime u toku poslednjih, septembarskih reprezentativnih priprema došlo je do povreda trojice igrača KMF Loznice Grad 2018 (možda ih ima još i iz drugih klubova). Najgori kraj je izvukao Aleksandar Janjić, igrač o čijim kvalitetima ne treba diskutovati. Aleksandar je na pripremama zadobio povredu jedne od sitnih kostiju stopala (metatarzalna) koja je jedna od najnezgodnijih povreda i koja će ga odvojiti dugo vremena od terena. Zbog slične takve povrede (samo na drugom kraju te kosti) Janjić je već pauzirao ceo drugi deo proteklog ligaškog dela takmičenja i nije mogao da pomogne saigračima u teškim utakmicama sve do samog play off-a.
Miloš Stojković je dugo vremena bio odsutan zbog povrede kolena i taman kad se oporavio i bio spreman za maksimalne klupske napore (koji nisu ni malo slabi) obnovio je povredu kolena na pripremama reprezentacije i sada je apsolutno neizvesno da li će nastupiti na utakmici lozničana i vranjanaca, koja je za njegov klub utakmica polusezone a možda i celog prvenstva. Ako se uzme u obzir da će i nastupiti svakome je jasno koliki će biti njegov učinak.
Đorđe Rosić, jedan od najperspektivnijih mladih igrača futsala prošao je „najbolje“ jer se provukao „samo“ sa upalom zadnje lože butnog mišića koja ga onemogućava da trenira na način na koji bi trebao to da radi. Zbog te povrede Rosić će verovatno trenirati samo na poslednjem treningu pred odlazak u Vranje i svi se u klubu nadaju da će moći da odigra tu veoma bitnu utakmicu za klub iako je nastup pod velikim znakom pitanja.
Kad se sve to sabere i oduzme doći će se do zaključka da nešto u sistemu rada reprezentacije ne štima jer navedeni povređeni igrači nisu imali ni tračak od povrede tokom celokupnih, izuzetno napornih, priprema za Ligu Šampiona i nastavak Prvenstva. Šta se to zbiva u sistemu treninga reprezentacije kada se ti isti igrači, koji su mesec dana krvarili u Lagatoru tokom pripremnog perioda bez ijedne ni malo ozbiljnije povrede, povređuju na treninzima reprezentacije i da li se takva pojava, koja ima katastrofalne posledice kako po igrača tako i klub i reprezentqaciju, mogla izbeći i izbegavati u budućnosti.
Veliki deo krivice, onaj najveći je posledica nepostojanja komunikacije rukovodećih stručnih ljudi reprezentacije sa strukom lozničana. Da su to uradili sigurno bi od trenera Surudžića dobili dosta informacija o stanju njegovih igrača a što bi u krajnjoj konsekvenci sigurno dovelo do manjih ili nikakvih povreda. Zar je bilo toliko teško da selektor, kondicioni trener ili lekar reprezentacije pozovu klupskog trenera reprezentativaca i informišu se o stanju pozvanih igrača. Ovako svojim nepostupanjem u tom pogledu velikim delom postaju uzročnici povreda igrača (ne zanemarujemo i druge faktore koji mogu dovesti do povređivanja) jer jednostavno prave plan i program priprema reprezentacije bez saznanja da li pojedini igrači to mogu, u tom trenutku, izneti ili ne. Da su se upoznali sa stanjem igrača, a gde bi najbolje nego kod njihovih trenera sigurni smo da ovoliko povreda ne bi bilo a pogotovo ne onih najtežih kakva je povreda tihog i skromnog ali majstora futsala Aleksandra Janjića.
Prema tome ne može reprezentacija funkcionisati sama za sebe. To je neodrživo. Mora postojati jedno zajedništvo reprezentacije i klubova koji daju reprezentativce. Reprezentacija mora biti jedna velika porodica čiji su roditelji koliko Reprezentacija toliko isto i Klub.
Zato dozovite se pameti svi vi koji ste u ovom kolu. Nema ova Srbija dobrih futsalera za bacanje. Svaki od njih, potencijalni ili aktuelni je bitan. Svi ste dužni da vodite računa pre svega o zdravlju svakog reprezentativca ponaosob pa tek onda o drugim stvarima. Ne može nijedan rezultat niti titula zameniti bol i patnju povređenog igrača. U ovom poslednjem primeru Aleksandra Janjića a sutra nekog drugog (Ne dao Bog). Zapitajte se od čega profesionalci žive i izdržavaju svoje najmilije. Naravno od novaca koje dobijaju od kluba a ne od reprezentacije. Da li se zapitate od čega i kako će živeti Aleksandar Janjić, Miloš Stojković, Đorđe Rosić ili neki drugi za vreme dok ih povrede odvoje od terena i onemoguće da pruže ono zašto ih klub plaća. Bilo je i biće uvek igrača koji će se odazivati pozivu selektora. Ali ako se ovakva praksa nastavi nemojte biti iznenađeni ako klubovi budu zabranili svojim igračima da se odazivaju pozivu selektora. Jer ako klub nema rezultat neće biti ni finasijera, sponzora, donatora ili već koga sličnog. Pa onda gospodo koji stručno rukovodite reprezentacijom uspostavite odnose sa klubovima reprezentativaca. Upitajte ih ne samo pred pripreme već i u toku cele godine kako su momci, imaju li kakve probleme i slično. Samo tako Reprezentacija će funkcionisati kao porodica i neće postojati Sama Za Sebe.