Gledano sa četvrte pozicije na konačnoj tabeli, ne može se reći da ostvareni rezultat nije dobar. Međutim ako se ima u vidu da je Liga ove sezone bila slabija u odnosu na predhodnu sezonu, jednosezonsko isksutvo igranja u SBRLS kao i igrački sastav lozničana u aktuelnoj sezoni, ne može se oteti utisku da je Loznica ove sezone mogla izboriti bolji plasman pa čak i plasman u Super ligu, bilo direktnim putem ili preko predbaraža i baraža. Kada se stave na papir imena igrača koji su nastupali za Loznicu u aktuelnoj sezoni, poznavaoci prilika u SBRLS lako mogu uočiti da su u tom pogledu lozničani bili najjači. I nesamo to već su imali znatno veći broj dobrih pojedinaca u odnosu na druge rivale što je Loznici obezbeđivalo, ne malu prdnost u rotaciji igrača. Sa sigurnošću se može tvrditi da je trener Nedeljković imao cele dve postave koje su se uspešno mogle suprostaviti bilo kom rivalu pa ne čudi što su lozničani bili apsolutno neželjen protivnik svakoj ekipi u Ligi.
Uz predhodnu konstataciju logično proilazi pitanje „Zašto Loznica nije ostvarila bolji rezultat“ ?
Onima koji su uućeni u zbivanja u klubu a dovoljno su stručni da ih analiziraju i donesu odgovarajuće zaključke, jasno je da je glavni razlog vezan za nedovoljan trenažni proces koji je ekipa imala tokom Lige. Lozničani su u aktuelnoj sezonu u igračkom sastavu imali devet igrača sa „strane“ koji nisu redovno trenirali . U ekipi je bilo igrača sa strane koji su imali dogovor da dolaze samo na utakmice ili dan pre utakmice kao i onih koji dolazili 2-3 puta. Šta više ni „domaći“ igrači se nisu proslavili urednošču na treninzima. U takvim uslovima nema govora o bilo kakvom ozbiljnom treniranju pa stoga i dobrom rezultatu. Ako se u obzir uzme i činjenica da je takva situacija bila prisutna u oba pripreman perioda, priča je apsolutno okončana. Za razliku od Loznice redovan trenažni proces odvijao su u Rudaru, Goč Merkuru, Šamot-u 65, Smederevu, Prokuplju.. Na taj način klubovi čiji su igrači imali kontinuiran trenažni proces kompenzovali su po individualnom potencijalu slaiji igrački sastav, po onoj narodnoj „Dva ološa ubiše Miloša“. Da su lozničani kvantitativno trenirali kao ostali rivali, ne ulazeći ovom prilikom u kvalitet trenažnog procesa, nema sumnje da bi danas pričali o superligaškoj Loznici. Doduše pitanje je da li klubu uopšte odgovara da bude superligaš.
Ovakva situacija oko igračkog kadra nameće pitanje koje se odnosi na narednu(e) sezonu a koje glasi „Kakvi su generalno ciljevi kluba“?. Da li je cilj kluba da svoju budućnost vidi u napred opisanoj situaciji gde će sastav ekipe činiti najvećim delom“tezgaroši“ ,koji će klub voleti do poslednjeg dinara a kad dinara ne bude bilo dići sidro (što bi bilo i očekivano) ostavljajući klub u igračkoj dubiozi ili je cilj kluba da od postojećih „domaćih“ igrača uz angažovanje 1-3 igrača „stranca“ dok ne stasaju još neki klinci, stvori sastav koji neće imati problema oko ostanka u Ligi obzirom da je i aktuelna sezona pokazala da su donji dom tabele činile ekipe sa kojima bi se takav igrački sastav Loznice uspešno nosio. Uz oslonac na „domaće“ igrače, raditi kvantitativno i kvalitativno dovoljno da se stvori jedan stabilan član Super B lige a kada sazreju uslovi da se „napadne“ Super liga onda to tada i učiniti.
Kojim putem će Loznica zakoračiti u novu sezonu, koja je okončanjem utakmice u Arnđelovcu za njih već poćela, to će klub sam odlučiti. Situacija iz predhodne sezone je za klub najgora moguća solucija jer nema budućnosti. Svake godine se „krpiti“, trošiti nepotrebno novac na igrače „lastavice“, gušiti svoju decu ne vodi nikuda. Plasmana u Super ligu sa takvim igračima i u trenutnim okolnostima u kojima klub egzistira neće biti a sa druge strane, u jednom trenutku će i „domaći“ igrači postati lastavice, bilo tražeći bolji klub ili prestankom bavljenja rukometom.
„Na najvažnijim životnim raskrsnicama nema putokaza. Moraš biti Pravi da pronađeš Pravi put “ – stara kineska poslovica.