Košarkaši Loznice doživeli su sinoć u Somboru u okviru trećeg kola Druge lige Srbije i treći prvenstveni poraz. Poraz u neizvesnom meču koji je odlučen u produžetku sam po sebi, generalno gledano nije neki veliki problem. Međutim ako se u obzir uzme činjenica da su poraženi od ekipe, koja je uistinu u predhodnoj sezoni bila član KLS, srpskoligaškog kvaliteta i uz to svoju katastrofalno lošu igru, onda je to veliki problem. Koliko su lozničani očajno odigrali gotovo 95% meča dovoljno govori podatak da su gosti u jednom momentu meča imali šut za tri poena 0/17 što se ne bi desilo ni družini koja se skupila za meč pred sam njegov početak jer kako se narodski kaže „i ćorava koka bi ubola neko zrno“. Igra lozničana bila je skroz rastrzana, prepuna grešaka, bačenih lopti u aut, koraka, neiskorišćenih slobodnih bacanja, predatih lopti u ruke rivalu i još koječega da je odista bilo tužno posmatrati ovaj meč. A onda valjda da ne bude dosta, lozničani su i u produžeku bili očajni. Nekako su uspeli da dobro otvore produžetak i dođu do prednosti od 81:76 na 3:37 do kraja meča. A onda u stilu koji su furali do tada dozvolili su rivalu da za dva minuta napravi seriju od 11:1 i opet dođe do prednosti (87:82) što je na kraju bio i prelomni trenutak meča. I za sam kraj meča kao šlag na tortu. Pri rezultatu 92:91 na šest sekundi pre kraja meča lična greška Čičića koju ne bi smeo da napravi ni neki početnik, što je bio kraj svake nade gostiju da mogu izboriti novi produžetak ili pobedu.
Poraz u Somboru došao je nakon katastrofalnih rezultata u prva dva kola. Sramotu kada su u Nišu poraženi sa 48 koševa razlike (102:54) lozničani teško da će sprati u narednim decenijama. Ko i kako je igrao brzo će se zaboraviti ali će katastrofalni poraz ostati upisan u analima kluba. Zatim je usledio poraz u Lagatoru od novajlije iz Kruševca, ekipe skromnog kvaliteta, koji je lozničanima lupao packe sve vreme meča i na kraju odneo bodove sa sobom koji će mu mnogo značiti u borbi za opstanak u Ligi. Bila je to još jedna očajna igra Loznice koji su na terenu delovali tek kao skupljeni sat vremena pre početka meča.
Kada se svemu ovome dodaju manje više loši rezultati u pripremnom periodu, otkazivanje kontrolnog meča jer lozničani nisu mogli da skupe dovoljan broj igrača kao i silne povrede tokom pripremnog perioda kada su igrači, što povređeni, što bolesni padali kao snoplje usled čega se dešavalo da na treninzima ima jedva 5-6 igrača, onda je celokupna slika katastrofalno tragična (pojedinci od povreda se nisu još ni dan danas opravili i propuštaju meč za mečom).
Najveću odgovornost snosi trener Vuk Petrović koji je angažovan za novu sezonu. Imao je sve počevši od odrešenih ruku u izboru igrača što baš nije bio slučaj sa njegovim predhodnicima, odličnih uslova za rad i jedan od većih klupskih budžeta u Ligi pa sve do traženog neplaniranog naknadnog angažovanja tri pojačanja u vanrednom prelaznom roku (ostala je mogućnost angažovanja samo još jednog igrača zbog iskorišćenih kvota) jer jednostavno usled povreda klub nije imao dovoljan broj igrača ni za treninge a kamoli za utakmice. Ne treba zaboraviti ni slučaj Nedeljković koji je doveo da je iskusni košarkaš napustio klub kao ni loš pedagoški odnos trenera prema i ono malo klinaca iz mlađih kategorija kluba koji su priključeni seniorskom pogonu, kao i loš tretman prema momcima iz Loznice a sasvim drugačiji odnos prema igračima sa strane koje je on doveo u Loznicu.Na stranu priče o „atomskoj“ košarci koju će Loznica igrati u novoj sezoni…
Sve u svemu “ prevršila dara meru“. Odlazak trenera je neminovan, bilo da pobedi svoju jako izraženu sujetu i gordost i ode svojevoljno bilo da mu klub zahvali na dosadašnjoj saradnji. Očigledno je za njega vođenje drugoligaškog kluba u ovom trenutku preveliki zalogaj u svakom pogledu i Loznica mora potražiti novog stratega koji će pokušati da sa ovako selektiranim timom, koji nije nimalo srećan, krene nekim drugim stazama i izbegne ono najgore.