rbt
Priča o Aci i njegovim vitezovima u stvari je priča o upornosti, hrabrosti, istrajnosti i ljubavi. Bez svega toga niko se ne može vinuti u nebeske visine. A njihov put ka zvezdanim visinama počeo je 2018 godine.
KMF Loznica osnovan je 2018 godine i za tri godine od Regionalne futsal lige došao do najvišeg ranga, Prve futsal lige uz osvojeni Kup Srbije za sezonu 2020/2021 godine.
2018 godine, Aleksandar Milovanović, tada i sada aktivan igrač seniorskog pogona i jedan od onih bez kojeg je teško zamisliti igru trenutno vodeće ekipe Prve futsal lige, u dogovoru sa rukovodstvom kluba krenuo je sa najlepšim i najzahvalnijem poslu : radu sa mlađim kategorijama. Rad sa mladim igračima je jako zahtevan i zahteva puno ljubavi i odricanja. Sve to je Aleksandar imao kad je zavrnuo rukave i počeo da okuplja darovite klince .Iako je futsal tek bio u povoku u gradu sporta Loznici i generalno u celoj Srbiji, zahvaljujući njegovom velikom angažovanju uspeo je da oformi grupu mladih sportista, njih tridesetak svrstanih u dve grupe : juniorsku (2002/2003) i kadetsku (2005/2006). Što pod uticajem njegovog veličanstva fudbala, koji je u svakoj sredini pa tako i lozničkom kraju, najprivlačniji sport, što zbog hroničnih problema koji redovno prate rad sa mlađim kategorijama skoro u svim sportovima,vezanog za uslove rada, pre svega nedostatka termina za obavljanje redovnog trenažnog procesa u sportskoj dvorani UFK Lagator i salama u okolini Loznice, te probleme vezane za sportsku opremu, nedovoljno sredstava da bi se obezbedili adekvatni uslovi za takmičenje bez kojeg nema ni napretka u radu, broj juniora i kadeta koji su trenirali futsal počeo je da opada. Većina je odlazila da trenira fudbal koji je uvek nudio bolje uslove svake vrste dok je jedan deo prestao da se bavi sportom. U takvim uslovima zaista je bilo teško raditi ali velika volja i ljubav koju nosi u sebi prema radu sa mlađima nije obeshrabrivala Milovanovića da nastavi rad i da neverovatnom upornošću održava rad sa momcima i okolnostima kada se njihova brojnost iskazati prstima jedne ruke. Sve do početka pošasti zvana korona uspeo je nekako da se snalazi nalazeći u okolnim mestima poneki termin a često trenirajući na spoljnjem terenu Lagatora kad su uslovi to dozvoljavali ili odigravajući trening utakmice sa ekipama iz okoline grada Loznice.
U takvim veoma teškim uslovima zatekla je Aleksandra informacija o organizovanju omladinske lige u futsalu, prvo na nivou Regiona a nakon toga bi pobednici regionalnih liga, njih 4, razigravali za titulu omladinskog prvaka Srbije u futsalu. Liga je trebalo da startuje krajem oktobra/početkom novembra ali je njen start prolongiran za sredinu decembra da bi se sačekao kraj seniorske jesenje sezone.
“ Takmičarsku ekipu sam počeo da formiram u oktobru mesecu. U startu sam imao nekolicinu igrača koji su trenirali futsal u mom klubu dok sam za ostatak ekipe morao da se snađem. Vratili smo Bojića iz Šapca a nekoliko igrača smo preuzeli iz fudbala od klubova iz Loznice i okoline. U novembru formirao sam ekipu od onog što mi je bilo na raspolaganju. Održao sam sastanak sa momcima, sve im objasnio do detalja i krenuli smo sa radom da se što bolje pripremimo za početak Lige. Imali smo baš dosta problema sa obezbeđivanjem sale za trening. Snalazili smo se kako smo umeli. Trenirali u Banji Koviljači, Zvorniku, Osečini i svuda gde god smo imali priliku da održimo trening. Nekako smo uspevali u tome, doduše baš teško, dok se nije pojavila korona koja je zatvorila hale i školske sale, tako da smo i od ionako nedovoljnog broja termina za treninge, ostali sa još manje njih. Verovatno su sve te muke do maksimuma pojačale izvanrednu atmosferu među momcima, osećaj zajedništva i želju da skoro iz ničega stvorimo nešto. Da nije bilo takve hemije između svih nas ne bi ni bilo dobrog rezultata koji smo postigli ove takmičarske sezone. Treba spomenuti i roditelje igrača koji su nam pomagali na sve moguće načine i ovim putem im se zahvaljujem jer bez njih ne bi bili ovo što danas jesmo.
U organizaaciji Fudbalskog Saveza Regiona Zapadna Srbija u decembru mesecu startovala je Omladinska fudbalska liga. Bio nam je cilj da se pokažemo u što boljem svetlu i da na utakmicama damo uvek naš maksimum. Na startu, u prva dva kola, ostvarili smo dve pobede. Momci su pokazali ogromnu želju da pokažu svima da u Loznici ima talentovanih mladih igrača. Već na startu pokazali smo svima zube i poručili da sa nama neće nikome biti lako. Kroz Ligu nas je nosila neviđena hemija između svih nas, ogromna želja i upornost, uprkos svim mukama koje nas nisu ostavljale ni tokom Lige. Epilog te naše borbe bilo je drugo mesto na tabeli i plasman u play off veoma zasluženo bez trunke mrlje. Iskreno bili smo iznenađeni plasmanom u doigravanje mada smo ga svi potajno priželjkivali a naše igre tokom prvenstva su svima pokazali da smo taj plasman apsolutno zaslužili.
U polufinalu protiv Bajine Bašte u našem Lagatoru desila se čudesna sportska bajka. U hali neviđeni broj gledalaca koji su stvorili fenomenalnu atmosferu koja nas je sve ponela tako da su momci na toj utakmici prevazišli sami sebe i ubedljivom pobedom se plasirali u finale. Taj naboj, tu atmosferu i zajedništvo nas na terenu i naših navijača na tribinama Lagatora do sada nisam doživeo. Srećan sam što sam imao priliku da budem akter takvog događaja koji nikoga ne bi učinio ravnodušnim. Bila je to kruna celokupnih odnosa među nama, neviđene hemije i ogromne želje da iz pepela vaskrsnemo i ostvarimo dobar rezultat. Narednih dana o pobedi i atmosferi pričalo se u kafićima, školi, na ulici.
Međutim nije bilo puno vremena za slavlje jer nas je već za tri dana čekalo finale protiv odlične ekipe Smedereva koja je branila pobednički tron. Nismo bili ni blizu onoga što smo demonstrirali u polufinalnoj utakmici. Imali smo ogromnu želju ali nismo mogli tog dana da pariramo ekipi Smedereva ni fizički ni psihološki. Umor, veliko psihičko pražnjenje u polufinalu , igranje na gostujućem terenu i svakako veće iskustvo smederevaca su učinili svoje. Bez obzira na poraz smatram da smo napravili podvig obzirom na sve okolnosti koje su nas pratile od početka priprema pa do poslednje finalne utakmice. Sad se treba malo odmoriti od svih napora kojima smo bili izloženi non stop igranjem i dugačkim putovanjima na utakmice. Napraviti analizu i u dogovoru sa rukovodstvom kluba videti šta i kako dalje “ – govori o sebi i svojim momcima trener Aleksandar Milovanović.
Aca i njegovi vitezovi su za kratko vreme osvojili srca svojih sugrađana. Plenila je njhova mladost, upornost, istrajnost i želja da svojim drugovima i navijačima prirede veliki događaj, sreću i radost kakvu su im priredili u polufinalnoj utakmici koja će se dugo pamtiti u gradu sporta Loznici. Još dugo vremena pripovedaće se bajka o Aci i njegovim vitezovima koji su nas učinili ponosnim, srećnim i zadovoljnim. Ušli ste u naša srca i samo tako nastavite. Bićemo tu, uz vas i u pobedama i u porazima. Svojom upornošću, istrajnosti, snagom uma i volje da se izdignete iznad svih problema koji su sve vreme bili uz vas i da osvojite naša srca, pokazali ste nam kako se u životu treba boriti i savlađivati prepreke na putu do uspeha i zvezdanih visina. Hvala vam!