Futsaleri Loznice Grad 2018 u protekloj takmičarskoj sezoni ostvarili su istorijski uspeh osvajanjem duple krune (Nacionalno prvenstvo, Kup) što im je omogućilo da u nastupajućoj sezoni zaigraju u UEFA FutsalLigi Šampiona. Jedan od onih koji su u navedeni uspeh ugradili deo sebe i na osvojenim titulama urezali svoj potpis je trener ekipe Borko Surudžić.
Kad je imao devet godina kao i svi klinci u kraju pikao je fudbalsku loptu uz snove da ga jednog dana zaigra kada bude porastao. Pimplanje fudbalske lopte postaje ozbiljnije onog trenutka kada je zakoračio na zeleni tepih novobeogradskog Radničkog. U ovom klubu prošao je školu fudbala a kada je porastao ostvario je dečački san i zaigrao za seniorsku tim Bežanije kome je ostao veran punih osam narednih godina.
Futsaj je počeo da igra u Konjarniku, nakon kojeg da je put odveo u ukrajinski Šahtjor gde je započelo njegovo internacionalno iskustvo. Pre nego što je zaigrao za moskovski Dinamo proveo je dve sezone u legendarnom Marbu sa kojim je osvojio dve duple krune. Nakon Dinama futsal je igrao u Kolubari nakon koje je dobio poziv od Ekonomca čije je boje branio dve sezone i sa kojim je osvojio dve duple krune. Internacionalnu karijeru okončao je u zagrebačkom Nacionalu sa kojim je osvojio dve titule nacionalnog prvaka uz jedan pehar namenjen pobedniku kup takmičenja. U svakom klubu sa kojim je osvajao titule nacionalnog prvaka imao je priliku da zaigra u Ligi Šampiona.
Nakon blistave igračke karijere, šta vas je opredelilo da se bavite trenerskim pozivom ?
“ Jednostavno obožavam sport, volim ga. Postoji u meni ogroman ljubav prema sportu i futsalu. Oni teku mojim venama. Futsal je moje životno opredeljenje. Jednostavno bez njega ne mogu. Kao i svaki klinac u kraju pikao sam fudbal, imao snove da ga zaigram kad porastem. Tokom karijere ispostavilo se da je sport nešto što može da mi obezbedi neke životne ciljeve i mogućnosti, da živim od njega. Kroz sport sam se ostvario kao muž i kao otac. Doneo mi je mnogo radosti i sreće u životu tako da mi nije bilo teško da se opredelim za trenerski posao. Nije bilo unapred planirano da ću se baviti trenerskim zanatom ali sam još kao igrač pokušavao da se nekako izdignem i gledam na taj sport,tj mene kao na neku samokritiku iz više uglova. Takvo neko gledanje me je opredelilo da se budem trener. Nisam nikada razmišljao u tom pravcu da se trening ili utakmica završe i da sam ja odradio svoje. Opet neka želja da razmislim o svom treningu, saigračima, pogledam utakmicu, razmislim o celoj strukturi treninga, viđenju treninga kao celine, vodila me je da se opredelim da trenerski poziv.
Da li je prelaz od igračkog ka trenerskom pozivu bio lak ?
“ Ne kažem da je bio težak ali je bio specifičan. Volim da kažem da je samo aut linija ostala ista samo sam ja sa druge strane. Ako pričamo o samom prelasku, ispostavilo se na samom početku, dok ne steknem neku edukaciju, da sam sve morao da radim na neko svoje iskustvo i osećaj. Mislim da trenerski posao dosta zavisi, možda ne potpuno, ali svakako u većoj meri, od osećaja i posvećenosti. Edukativni deo svi isti dobijamo. Koliko ćemo napredovati zavisi od nas samih. Ono što je mene činilo srećnim i guralo stalno napred je neka misao da sam se uvek trudio da se ne ogrešim za neku stvar i da objektivno sagledam sve činjenice kako bi mogao da povučem neke poteze, preduzmem korake koji će me gurati napred kao i moju ekipu.
Ima li sličnosti između igračkog i trenerskog poziva ?
Apsolutno nema nikakve sličnosti. To su dva sasvim različita posla. Da ne ispadne da branim trenersku branšu, ali daleko je lakše biti igrač. Obim posla trenera je mnogo veći. Kao trener morate da brinete o svim detaljima. Ja volim da kažem da sportista profesionalac nije samo biti to na treningu i utakmici, već se mora biti profesionalac 24 časa. Isto tako je i sa trenerskim pozivom. Treneri su osobe koje često zapostavljaju privatni život zarad svog posla. Opet se vraćam na to da kad vam to uđe u krv da je to kao droga i da ne možete bez toga. Prosto i nakon treninga ili utakmice uhvatićete sebe kako i dalje pričate o futsalu. I kada odete kući gledate snimke ili najlepše momente sa utakmica. Jednostavno dišete taj sport. Najveće je bogastvo ako radite ono što volite.
Često smo svedoci da igrači čim izađu iz kopački sedaju na trenersku klupu ?
„Mislim da je to danas postalo popularno i malo je pretendeciozno gledati na takve stvari. Nemam ja ništa protiv toga. Na kraju krajeva sam i ja uradio isto. Ali sve zavisi kakva ste osoba, kakav ste čovek. Više puta mi je dolazilo da dignem ruke od svega. Svaki dan se trener susreće sa nečim što ga tera od ovog posla, tera da odustane. Ali sve zavisi koliko ste karakterno jaka osoba i koliko ste jaki da možete da se nosite sa takvim pritiskom. Mnogi ne uspeju u tome. I kada gledamo u fudbalu i u košarci, futsal je u odnosu na njih jako mala porodica, nemamo baš mnogo primera da su vrhunski igrači postali i vrhunski treneri. Drugačije su to osobe i ličnosti i imaju drugačije poglede na ceo kolektiv, tim igrača. Igrači su nekako sebičniji i pohlepniji i nekako su samoživi. Trener je taj koji mora da balansira i da ugodi svima“
Ekipa KMF Loznice je sastavljena od vrhunskih igra;a. Kako je biti trener takve ekipe ?
“ To je mač sa dve oštrice. Lično meni je jako teško imati prijatelje sa kojima sa do nedavno delio svlačionicu, sobu, parket a oni su sada deo te ekipe. Sa te strane mi je daleko teže. Ono što je jako bitno za trenera koji vodi vrhunsku ekipu, jeste da morate biti dorasli takvim igračima i kao psiholog i kao pedagog, kao neko ko je imao takva iskustva koja oni poseduju. Ja da bih ostvario svoje ambicije moram ostvariti njihove. jer jedino tako možemo stalno napredovati. To je tako neko moje razmišljanje da kroz takve igrače ja mogu sebe da podignem. Jako mi je bitan i feedback koji dobijam od igrača. Meni je on zlata vredan. Ima dosta rečenica i misli igrača, gafova koje sam od njih zapamtio i koji su doprineli mom razvoju kao trenera. Jer kad pogledate svaki dan možete nešto naučiti i učite i zato kažu da su treneri sa velikim iskustvom najbogatiji treneri. Ima mlađih igrača kojima treba da izađete u susret, kojima ne smete da srušite snove da oni zaista mogu da se bave ovim poslom. Najveće prepreke koje imate nisu ni fizika ni tehnika, već je najveća prepreka ta psihološka. Treba da mu ukažem na neke stvari da bi se on uspešno razvijao. Jer ako neki igrač nakon 10, 15 godina meni kaže “ to i to sam naučio od tebe“ , meni je onda puno srce.
Trenerski posao je samo deo života koji živimo. Ima li tu neke sličnosti, da li trenerski posao crpimo iz života ?
“ Naravno. Može se to negde videti u trenerskom poslu. Teško je izdvojiti emociju, izolovati je kao takvu jer vi ono kakav ste trener, pretpostavljam da ste takav i u privatnom životu. Meni je jako teško ili se trudim da mi ne bude teško ali taj emotivni deo gde postoje jako teški trenutci, kad igraču treba da saopštite neke stvari koje njemu neće prijati a opet da on to ne pomeša sa privatnim životom, meni su jako teški. To su te teške stvari. I sam sam ostvaren kao otac i znam koliko je teško deci saopštiti slične stvari. Upravo tako gledam i igrače, nebitno da li su to mlađi igrači ili stariji, to su za mene jako teški trenutci kad na taj način trebam da razgovaram. Imate situaciju kad nekog mlađeg igrača treba unaprediti i trebate da mu saopštite neke stvari. Mlađi igrač koji nije profesionalac, koji nije to prošao, to će shvatiti lično. I to je normalno jer kada sam ja bio mlad igrač to sam i ja shvatao na taj način. Kod starijih igrača to ide sasvim drugačije, profesionalno. Kod mladih igrača to ide jako teško. To je pipava stvar. Ja znam da ne mogu svima da udovoljim i da ne postoji trener koga su svi igrači obožavali, koji nema neprijatelja. To je nemoguće. Neko će uvek ostati uskraćen za nešto što misli da mu pripada. Ali se trudim zarad nekog kolektivnog boljitka, opšteg krajnjeg cilja te ekipe da izađem u susret svakom igraču i učim ih da ne mešaju posao i privatnost.
Imate li neko životno geslo koje vas vodi kroz život koji živite ?
“ Neko životno ne. Ono što može da vas vodi ,da vas tera napred su porodica i prijatelji. Vi ste srećni ako imate jednog ili dva iskrena prijatelja koji će bitu uvek tu uz vas da vam kažu i šta treba i šta ne treba. Životno geslo je opet to kako ste odrastali, kako vas je društvo isklesalo, kako su vas i čemu roditelji naučili, koji su vaši parametri vrednosti. Jer ovo danas što gledamo nema nikakve veze sa pravim, iskrenim parametrima vrednosti. Moje je geslo da na greškama učim i da je greška sastavni deo moje profesije i života. Moje geslo je da ako ne pogrešim neću ni naučiti. Nekad te greške budu jako teške i kobne ali ja jedino smatram da tako mogu da idem dalje. Savetujem to i igračima dok treniramo kojui pokušavaju da sakriju te neke svoje mane, jer se plaše da ih pokažu pa onda idu u još veće greške a opet mislim da je sastavni deo toga grešiti. Možda to glupo zvuči ali im kažem pogrešite da biste mogli da vidite gde grešite i da biste sutra bili bolji“
Ljudi ne vole da pričaju o sebi. Možete li nam bar malo otkriti kakav je trener Borko Surudžić privatno ?
“ Malo ko zna o mom privatnom životu. Jednostavno to su stvari koje ne pričam i ne želim da pričam. Ima ljudi koji su mogli i želeli da me upoznaju. Imam drage ljude i one manje drage oko sebe. Ne znam kako bi to sad gledao kakav sam u privatnom životu. Okružen sam nekim jako dragim ljudima kojima verujem, koje volim. Takođe crpim energiju iz svoje porodice „.
Možete li izdvojiti bar neku osobinu koju cenite kod sebe a nešto što bi menjali ?
Izdvojio bi tvrdoglavost. Kaću da je tvrdoglavost je vrlina ako dokažete da ste u pravu a mana ako ispadnete u krivu. Ne bih ništa menjao. Zadovoljan sam ovakav kakav sam.
Živimo u neko ludo vreme. Imate li neku poruku ljudima koji su izvan sporta a koja bi im pomogla da naprave zaokret u svom razmišljanju i prihvate ovaj život lakše nego na način koji ga žive.
“ Moje lično mišljenje da je za ovakvu državu kakva je Srbija, za njenu populaciju da je sport na prvom mestu. Jer, definitivno ako nemamo zdravu naciju kroz taj sport, ako nemamo sportsku naciju, mi ćemo imati bolesnu naciju. A ja gledajući današnji život i način života sve je manje sporta. Osvrnite se oko sebe i pogledajte pre 30 ili 40 godina koliko je bilo krivih, gojaznih sa pritiskom ili bez pritiska. Ne hvalim ja niti podilazim sportistima, ne kažem ni da je profesionalni život zdrav. Ali baviti se sportom i biti zdrav čovek može da bude samo čovek koji ima zdrav rezon“.
Na kraju ovog jako prijatnog i poučnog razgovora imate li neku poruku za građane Loznice, navijače i simpatizere futsala ?
“ Prvo da se zahvalim lozničanima jer od kada sam došao u ovaj grad prihvaćen sam onako kako sam i ja sam poželeo. Sviđa mi se predusetljivost. Grad je mirniji i pitomiji od Beograda. Sviđa mi se što sa ljudima mogu da popričam na raznorazne teme. Ovde je kao da ste ušli u neki akvarijum, sve je negde onako tiše i mirnije. Građanima bi poručio da generalno podrže sport kao jedan vid života. Da pokušaju i kroz mlađe selekcije, školska obrazovanja da utiču na svoju decu da se bave sportom jer je to jedini izlaz i pravi put što se tiče neke budućnosti i fizičkog i psihičkog stanja svakog zdravog čoveka. Građanima bi još poručio da ne sude na prvu loptu jer u svakom sportu i u Loznici i uindividualnim kolektivima ima zdravih ljudi, sa zdravim razmišljanjima samo što oni danas ne mogu da se čuju.
Vatrenim navijačima ….
“ Mi znamo kako je bilo u play off-u. Ja nisam stigao ovako javno da im se zahvalim i sada putem sredstava javnog informisanja želim da se zahvalim navijačima Loznice koji su došli i podržali nas. Stvarno mislim da su oni deo ovog grada i sporta i da su oni deo zasluga koje smo zajedno doneli. Opet se vraćam na play off i onaj pritisak koji je bio i nama nije bilo ni malo lako. Recimo u beogradskim Šumicama gde smo igrali sa Konjarnikom i gde je bilo tridesetak lozničana.. Nama je bilo puno srce. Morate da prođete kroz ovo i budete deo ovoga da biste osetili tu energiju. Da ne govorim u Lagatoru kada vidimo da na obe strane tribina ima dosta ljudi, dosta navijača. Ne moraju oni da budu glasni. Dovoljno je kad dođu da nas pogledaju jer to je za nas ogromna podrška. Ono što bi ja poručio kao trener Loznice trenutno da je meni puno srce i radostan sam kad vidim decu koja su došla na tribine, u pratnji roditelja ili trenera, da mi je dosta draže da su došla na prisustvuju nekom sportskom događaju nego da su na ulici“.
Trenerskim pozivom počeo je da se bavi u KMF FON iz Beograda. Sve do dolaska u Loznicu svoju trenersku karijeru je vezao za “ fonovce“ . Protekle sezone, pred finale kup takmičenja i play off-a, put ga je naveo u KMF Loznicu Grad 2018 sa kojom je te sezone pobedničke pehare Prvenstva i Kup-a doneo u grad sporta Loznicu ispisujući istoriju ne samo kluba već i svoju ličnu jer su to bili prvi veliki uspesi u njegovoj trenerskoj karijeri. Poznavajući Borka, čijim venama futsal teče neprekidno, njegovo trenersko zvanje koje je ispoljio u dosadašnjoj karijeri, tvrdoglavost i upornost te glad za titulama, sigurni smo da će ih u nastavku karijere biti još podosta. Svojim šarmom, komunikativnošću i predusretljivošću nadasve manirima, kulturom i vaspitanjem koji zrače iz njega na svakom koraku i u svakom razgovoru, osvojio je, kako srca simpatizera i navijača lozničkog šampiona tako i „običnih“ građana grada sporta Loznice.
To je on. Borko Surudžić.