Zbog veličine teksta isti će biti objavljen u tri dela.
Dodelom individualnih i kolektivnih priznanja sinoć je u lozničkom Lagatoru odigran sedmi po redu Super kup Srbije, tradicionalni susret Šampiona i Osvajača Kup-a Srbije kojom se otvara nova takmičarska sezona. Ovoga puta koplja su ukrstili rukometaši Vojvodine iz Novog Sada (prvaci Srbije) i Metaloplastike iz Šapca (osvajači Kup-a). Trofej su osvojili po prvi put puleni Vladana Matića, koji su nakon rezultatski neizvesne i borbene utakmice, savladali pulene Borisa Rojevića, rezultatom 29:28 (12:15).
Šta je doneo ovosezonski Super kup?
Pre svega treba istaći da je velika stvar, za ionako posrnuli srpski rukomet, da se nakon višegodišnje pauze odigrala ova prestižna utakmica. Ako pokušate da dobijete odgovor na pitanje zašto se Super kup nije igrao proteklih nekoliko godina, odgovor nećete dobiti jer će većina da sleže ramenima. Novo rukovodstvo će, kao što je to popularno, krivicu prebacivati na predhodnu vlast, Pera na Miku, Mika na Žiku i tako u nedogled. To što nije bilo ove prestižne utakmice, na kraju krajeva samo govori o posrtanju ovog nekada trofejnog sporta koji poslednjih godina vrtoglavo juri nizbrdo. Ne igranje Super kup-a je sramota celokupne rukometne organizacije, prvenstveno vodećih garnitura Saveza proteklih godina.
Rukomet koji su prikazale obe ekipe daleko je od nekog kvaliteta. Pre svega jer su srpske ekipe iz godinu sve slabije i slabije, daleko od minimalnog kvaliteta koji zahteva ozbiljnija evro scena. Sve što je imalo vredelo od igrača otišlo je negde u inostranstvo, trbuhom za kruhom. O kakvom se (ne) kvalitetu igrača radi dovoljno govori činjenica da ogromna većina od njih (skoro svi) angažmane nalaze u drugo i trećerazrednim rukometnim nacijama jer svojim kvalitetom ne mogu ni da pomirišu vrata neke od jačih evropskih ekipa. Izuzetak su mladi perspektivni igrači poput Jovice Nikolića ili Stefana Dodića, koje evropski krem uzima što mlađe jer znaju da će u žabokrečini srpskog rukometa, sav njihov talenat ispariti i da će se jednoga lepog dana pridružiti gomili nekvalitetnih igrača koji že biti srećni ako uspeju da pronađu angažman u Izraelu, Grškoj, Malti itd. Svakako da treba uzeti u obzir i činjenicu da su ekipe još u pripremnom periodu pa i nisu u nekoj sportskoj formi ali se onda nameće pitanje a kada će biti u top izdanju kad Liga počinje već koliko za jednu nedelju.
U tom kontekstu treba posmatrati meč dve najbolje prošlosezonske ekipe.
Vojvodina sa drastično promenjenim sastavom u odnosu na prošlu sezonu. 11 igrača je napustilo klub a angažovano je 8 novih akvizicija. Iz standardne postave ostao je samo jedan igrač iz prošle sezone. Najviše se videlo odsustvo desnog beka Jovice Nikolića jer bez njega napad šampiona Srbije izgleda manje više nemoćno. Pojačanja koja su angažovana su više iznuđena nego željena. Najuspešniji trener Srbije proteklih godina, Boris Rojević, imaće puno puno muka da u narednoj takmičarskoj sezoni odbrani šampionski pehar. Jednodušna je konstatacija svih ljubitelja rukometa da Vojvodina nikada nije imala slabiji sastav od ovog današnjeg, mada se ni ostale ekipe ne mogu pohvaliti nekim kvalitetom. Trener novosađana Boris Rojević morao je pre 2-3 godine da ode u neki inostrani klub makar i po minimalno povoljnim uslovima ako želi da njegov neosporni talenat ne izbledi, jer se vidi da ga blato u kojem se nalazi srpska struka i nacionalna liga, vuče sa sobom sve dublje i dublje a to se zna gde vodi, što bi bilo jako loše kako za njega lično tako i za srpski rukomet o čijoj struci ne vredi trošiti reči. Vojvodina je igrala mnogo čvršće u odnosu na šapčane pa odatle i mnogo veći broj isključenja i jedan direktni crveni karton. Uprkos tome tokom celog prvog poluvreme lako su stekli i održavali prednost od tri pogotka sa kojom su otišli na odmor. U drugom delu meča šapčani su više puta pretili izjednačenjem rezulata ali su novosađani uvek uspevali da održe tri gola prednosti. U tom periodu imali su nekoliko puta mogućnost da prelome utakmicu ali su pravili početničke greške i na taj način omogućili šapčanima da, nošeni navijanjem danas lepo ispunjenog Lagatora, dođu prvi put u vođstvo u 53. minutu. Poslednjih nekoliko minuta, iako su iskusnija ekipa od šapčana, novosađani su odigrali početnički i panično. Zahvaljujući njihovim greškama a i sjajnim odbranama golmana šapčana Darka Arsića, omogućili su ekipi Metaloplastike da se golom Brajovića deset sekundi pre kraja, upiše na listu osvajača Super kup-a. Neverovatna je stvar da su gotovo svi znali da će završni šut izvesti ubojiti Brajković ( jer ko bi ako ne on), koji je gotovo desetak sekundi tražio najpovoljniju poziciju za šut i na kraju je našao na atipičnoj poziciji za desnog beka ( našao se na poziciji levog beka) i da je upravo on postigao pobedonosni pogodak. Dakle biće potrebno mnogo mnogo rada a možda i novih pojačanja (ako ih uopšte ima) ukoliko crveno beli žele da ponove prošlosezonski uspeh. Što se tiče samo ove utakmice ne bi bilo ni malo nezasluženo da su crveno beli osvojili Trofej obzirom da su pedeset i koji minut više bili u prednosti Krajnji rezultat je bio mix njihovih grešaka u odsutnim trenutcima utakmice, odbrana Darka Arsića i kao uvek određen doze sreće.