Ako bi vam neko rekao da postoji igračica koja u svojih 43 godine još uvek aktivno igra rukomet i ne samo da igra već je jedna od najboljih igračica u PRL Zapad za žene, vaša reakcija će u najmanju ruku biti da ćete ostati zbunjeni a nakon početnog šoka kda se malo priberete reći ćete da je to neka izmišljena priča. Kada se lično uverite u to shvatate da je pred vama jedna zaista nesvakidašnja priča o Jasmini Simić.
Priča o Jasmini Simić je u stvari priča o ljubavi, upornosti, životu, posvećenosti i razumevanju.
Ljubav…..
Ljubav prema rukometu nije bila prisutna od samog početka bavljenja sportom. jer je Jasmina, „
„Dok sam pohađala osnovnu školu u Bačkoj Palanci gde sam rođena 1979. godine, prvo sam počela da se bavim atletikom i gimnastikom, kojom se bavio i moj otac“.
I gle začudo, kako to najčešće biva da roditelji svoje dete usmere na ono čemu su se oni bavili, želeći da, što je veoma često, kroz njega dokuče svoje nerealizovane ambicije, u Jasmininon slučaju desilo se nešto neočekivano.
„Moj otac je bio gimnastičar ali je mene usmerio je ka rukometu, koji mi se jako svideo jer je dinamičan i energičan, upravo slično mom karakteru koji je i dan danas ostao isti. Tako da je moj otac istinski krivac za jednu veliku ljubav koja traje, traje i trajaće jer jednostavno ne mogu ni da zamislim dan kada ću prestati da ga igram. To je Ljubav koja od samog početka neraskidivo veže mene i ovaj za mene najbolji sport“
Upornost …
U čemu je tajna te višedecenijske ljubavi ?
“ Mislim da su za to prevashodno krivi geni koje sam nasledila od oca. Ali sam sigurna da sve ovo ne bi toliko trajalo da nisam bila uporna jer kako se kaže “ ne uspevaju najbolji već najuporniji. Sa druge strane zdrav život koji vodim, koji me je na kraju opredelio da završim Fakultet fizičkog obrazovanja i vaspitanja, svakako pogoduje ovoj višedecenijskoj ljubavi. Jednostavno sve što jesam i čemu težim pronašla sam u rukometu. Rukomet je moj život, moja antistres terapija i prosto ne mogu ni da vidim ni da zamislim kada će tome doći kraj mada sam svesna da sve ono što počne mora jednog dana i da se završi“.
Kada raskinete“ sa rukometom gde vidite sebe ?
“ Ne vidim sebe u trenerskim vodama ni malo. Volela bih da se bavim menadžmentom u sportu jer smatram da to odgovara po svemu“.
Život…
Imate li neku poruku za klinceze koje razmišljaju da li da se bave sportom ili nečim drugim?
“ Deco bavite se sportom. To ne može ništa loše da vam donese već samo dobro. Bićete pre svega zdraviji. Sport će vas naučiti da budete sigurniji, ponosniji i borbeniji. Upravo sve ono što će vam biti potrebno u životu. Sport će vas učiniti boljim ljudima. Sigurno bi im savetovala da se bave rukometom jer je rukomet dinamičan i zanimljiv sport. Kroz borbu u napadu i odbrani gradite svoj čvrst karakter. Rukomet kao kolektivni sport vas uči da ne možete kroz život sami. Uvek je potrebna neka podrška ili da je i vi pružite drugoj osobi a to vas najbolje nauči kolektivan sport“.
U sred svoje rukometne karijere napravila je pauzu od osam godina..
“ Za tih osam godinama rodila sam tri anđela : Rastka, Iliju i Luku. Rastko ima 19 godina i omladinski je vice prvak Evrope.15- to godišnji Ilija i 12-to godišnji Luka, kao i Rastko, krenuli su očevim stopama i aktivno se bave boksom, tako da smo mi jedna sportska porodica u kojoj sam okružena sa četiri boksera“.
Tri porođaja je nisu sprečila da se vrati svom rukometu.
“ Pre prvog porođaja rukomet sam igrala u Bačkoj Palanci. U početku za mlađe kategorije a zatim i za seniorski tim. Ukupno nekih deset godina a onda je usledila pomenuta pauza. Sve što se zbivalo u tih osam godina nije me sprečilo da se ponovo aktiviram što sam i učinila 2011 godine kada sam zaigrala za Loznicu Grad u kojoj sam ostala punih pet godina. Nakon Loznice Grad, usledili su ORK Loznica. Metalac iz Valjeva, Sloven iz Rume i sada sam opet u ORK Loznici. Nije bilo lako u početku uskladiti sve obaveze koje sam imala pre svega kao majka, zatim na radnom mestu i u rukometu. Ali kada nešto jako želite i volite onda vam ništa nije teško. Poslednjih godina je mnogo lakše jer su momci već zreliji a i sami se bave sportom tako da smo u toku dana svako na svojoj strani“.
Živeti sa četiri muškarca pa još pored toga i boksera mora da je zanimljivo. Ko je tu onda Šef parade ?
“ Pa zna se“ (haha) – usledio je brz odgovor uz karakterističan osmeh koji joj retko kada silazi sa usta.
Ovo je bila priča o Jasmini Simić. Ta priča je samo deo jedne velike priče o petočlanoj sportskoj porodici. Suprug i tata se ne bavi više aktivno boksom. Mama i supruga je pred kraj karijere („Neću još dugo. Još koja godina pa ću videti gde ću i šta ću“). Pred naslednicima je tek početak sportske karijere. Rastko je već utabao svoju sportsku stazu. Očekuje se da će Ilija i Luka poći istim stopama kao njihov stariji brat. Mladim sportistima možemo samo poželeti da budu uspešni i da traju kao i njihova majka. Sa druge strane želimo im da u sebi nose bar delić ljubavi, upornosti, posvećenosti i razumevanja koje njihova Jasmina nosi sa sobom već nekoliko decenija.
U tom slučaju ni Nebo neće biti granica jer za Dobre ljude granice ne postoje.
„