Odigravanjem utakmica 11. kola,prvog vikenda decembra učesnici ovosezonske Super B rukometne lige Istok – Zapad, utonuli su u zimski san koji će potrajati narednih desetak nedelja. Lišeni traumatičnih borbi za bodove i svega što prati najvažniji aspekt takmičenja, ekipe imaju sasvim dovoljno vremena da se pozabave analizom učinjenog u proteklih 11 kola kao i pripremama za nastavak Prvenstva, prvenstveno u smislu finansija a svakako i igračkog kadra. U zimski san ekipe su ušle sa različitim raspoloženjem. Neko zadovoljan, drugi zadovoljan ali je mogao više, treći nezadovoljan.
Lidersku poziciju čvrsto drži ekipa Goč Merkura koja je jesenji deo prvenstva okončala svim pobedama i sa šest bodova prednosti u odnosu na prve pratioce ekipe Vranja i Hajduk Veljka i (pre)siguran je učesnik play off-a. Ekipa je fenomenalno odradila prvi deo posla tako da sada već mogu da krenu sa pripremama za play off koji će iznedriti novog superligaša.
Šta je to što krasi ovu ekipu i dovodi je u superioran položaj na tabeli ?
Pre svega to je stručan rad koji je uvek najvažniji temelj svakog dobrog rezultata. Angažovanjem trenera Slobodana Jokanovića jasno su stavili svima do znanja da imaju visoke ambicije. Jedan od retkih izdanaka „stare škole“ srpskog rukometa doneo je dosta stvari koje ostale ekipe nemaju. Pre svega stručan rad na treninzima koji se može uvideti u odličnoj psihofizičkoj pripremi igrača koja je na višem nivou od njihovih rivala. Zatim dolazi stručno vođenje ekipe na utakmicama. Jokanović je sve vreme utakmice koncentrisan na rezultat i traženje načina kako doći do pobede. Ekipu vodi mirno, svojim znanjem i autoritetom.Za razliku od drugih trenera koji se manjim ili većim delom utakmice bave sudijskim odlukama, provodeći dobar deo utakmice kod zapisničkog stola protestujući kod delegata (koji nema nikakve veze sa sudijama) na odluke sudija umesto da se bave vođenjem ekipe, Jokanović je maksimalno posvećen vođenju ekipe što je još jedna od stvari koja mu donosi prednost u odnosu na kolege. Ekipa uredno trenira. Disciplina na treninzima i utakmicama na profesionalnom nivou, što uz dobar rad rukovodećih ljudi kluba i stabilne finansije, u zbiru donosi ubedljivo prvo mesto na tabeli. Ekipa je sastavljena od manje više prosečnih igrača ali koji su dobro ukomponovani u celinu koja diše zajedničkim plućima i iz koje trener izvlaći maksimalan učinak. Svakako su rezultatom, igrama i disciplinom pokazali su ubedljivo najjači kandidat za člana super Lige.
Svojim autoritetom, čije su osnove znanje i poštovanje svakog igrača, vešto kormilari svojom ekipom i ne čudi izjava dobro upućenog u zbivanja u Ligi koji kaže “ sklonite Jokana i videćete da je Goč Merkur jedna osrednja ekipa“. Kolege koje predvode ostale ekipe zaostaju za njim dosta kako u pogledu autoriteta i znanja tako i u pogledu realnog profesionalizma sa svim aspetima koje takav profesionalizam donosi. U ekipi je stvorio dobru hemiju bez koje nema ni dobrog rezultata. Igrači ga cene i poštuju i u potpunosti ispunjavaju zadatke koje im postavlja kako na treninzima tako i na utakmicama. Nisu to igrači koji su toliko kvalitetniji od kolega iz drugih klubova ali ukomponovani u skladnu celinu, disciplinovani, odlično pripremljeni i još bolje vođeni na utakmicama,doveli su ekipu tu gde se trenutno nalazi, za šest kopalja više od prvih rivala. Nije lako u ligi sa 11 kola u jesnjem delu prvenstva ostvariti na kraju šest bodova prednosti. Postignuta bodovna prednost jasno govori o konstantnosti dobrih igara tokom svih 11 kola za koju je u najvećoj mogućoj meri zaslužan trener, neumanjujući ulogu i značaj i ostalih faktora uspeha (igrača, rukovodstva..)
Prema tome u svakom sportu od vajkada, Njegovo Visočanstvo Trener je temelj svakog uspeha. Naravno da pri tome mislimo na trenere kova Jokanovića i boljih od njega (uvek postoji „pop nad popom“) a ne na preostalih minimum 90% koje nazivaju „lap top“ treneri i koji samo imaju zvanje trener zbog „papira“ kojeg poseduju a da je van tog dokumenta rukomet za njih kako se to popularno kaže “ kao špansko selo“. U prilog izrečenog govori i činjenica da su srpski reprezentativni i klupski rukomet na najnižim granicama od kako, ovaj nekada najtrofejniji sport, postoji. I ne samo to. Ubistveno deluje činjenica da tog istog rukometa neće ni biti blizu ranijeg šampionskog puta ni narednih desetak godina (pod uslovomd da se od juče krene sa stručnim radom) jer je Njegovo Visočanstvo Trener na skali faktora dobrog rezultata ćušnut u stranu i preplavljen drugim “ visočanstvima“ u vidu predsednika, sekretara, direktora, članova Upravnih odbora, lica iz „senke“ koji su kako se to popularno kaže postali “ veći katolici od samog Pape“.
Slučaj Slobodana Jokanovića i njegove ekipe govori u prilog napre izrečenom. Na žalost našeg posrnulog rukometa, koji je zaglavljen duboko u žabokrečini nestručnosti i svugde prisutnog ideopoklonstva, takvih primera je jako, jako, jako malo.