U ovozemaljskom životu ništa nije lako. Za svaki uspeh koji želite postići morate uložiti dosta truda i biti istrajni na tom putu. Morate biti svesni da taj put nije popločan samo kockicama uspeha već na tom putu doživljavate razna iskušenja : ona lepa ali i ona ružna. Na putu ka ostvarenju svojih snova pada ćete što neće biti neki problem. Morate biti spremni da ustanete i nastavite svojim putem. Postojaće trenutci kad nećete imati poverenja u sebe da možete istrajati na tom putu. Snagom svoga uma i čelične volje morate biti spremni da takve trenutke ostavite iza sebe i da nezaustavljivo idete ka zacrtanom cilju. A na kraju tog puta suze radosnice vode vas do nebeskih visina koje su namenjene samo Pobednicima.
Ovim putem Rastko Simić je pošao sa svojih mlađanih osam godina. Sa svojih današnjih 19 čvtsto korača tim putem a svi koji ga poznaju, pa čak i on sam, veruju da će jednog dana na pobedničkom postolju plakati. Ali to neće biti plač poraženog kao nakon njegove prve borbe koju je imao sa samo devet godina i tri meseca treninga, već će to biti suze koje osvajače medalja svstavaju u večni svet Pobednika.
Rastko je rođen 2004 godine.
„Kao većina klinaca iz kraja, u početku sam trenirao razne sportove : košarku, plivanje, fudbal, rukomet… Međutim nisam sebe pronašao u ovim sportovima. Krajem 2013 godine moji drugovi su krenuli da treniraju boks. Jednog dana su naišli pored moje kuće pa su poveli i mene. U početku boks mi se nije baš nešto svideo. Ali moje društvo je bilo tu tako da sam i ja ostao. Moj otac se bavio boksom ali ni jednog trenutka nije i mene terao da se bavim plemenitom veštinom.
Uskoro je ovaj tih i povučen momak imao i prvu borbu.
“ Nakon tri meseca treninga došla je prva borba. Nastupio sam u konkurenciji pionira. Boksovao sam protiv iskusnijeg rivala i doživeo poraz. Poraz mi je jako teško pao i plakao sam danima. Otac se uplašio da ne bacim rukavice ali ja lično nisam imao nameru da odustanem i nastavio sam da treniram i dalje.
U mlađim kategorijama imao je puno uspeha ali….
„Do 2018 godine bio sam prvak Srbije u svim kategorijama za mlade boksere. Međutim nisam primećivao svoj talenat već su mi o njemu drugi pričali. Došlo je i Evropsko prvenstvo. Pobedio sam rivala iz Italije ali sam izgubio od engleskog boksera, prekidom borbe. Imao sam priliku da na prvenstvu vidim druge boksere i tada sam mislio da im nisam ni blizu dorastao po kvalitetu i da ja nisam za boks. A onda su sledeće godine došli uspesi koji su mi dali vetar u leđa.
O onome zbog čega ga boks privlači..
“ Boks je dinamičan i po mom mišljenju najteži sport. Mnogima izgleda da devet minuta koliko traje jedna borba, ne iziskuju neki veliki napor. Međutim daleko je od toga da je tako. Morate biti vrhunski spremni što fizički što psihološki ako želite pobedu. Boks vam daje priliku da budte zdravi, istrajni, da verujete u sebe i izgradite lepo telo. Kroz ovu borilačku veštinu izgradićete svoj karakter i naučićete da verujete u sebe čak i u najtežim trenutcima“.
Kakav je osećaj kada sudija na proglašenju podigne bokseru ruku u vis kao znak pobede ?
“ To je neopisiv osećaj. Osećam kao da polećem u nebo pogotovo ako me je publika borila tokom borbe što mi je jako bitno“.
U životu kao i u sportu, koji je samo delić ovozemaljskog života, svaka medalja ima dve strane. Iako bi u sportu moralo biti pravde, svedoci smo da nije uvek tako..
“ Moj najveći uspeh u karijeri je titula vicešampiona na Evropskom prvenstvu za mlade koje je održan u Sofiji 2022 godine. Pre početka prvenstva nisam verovao da mogu doći do finala jer sam jako samokritičan prema sebi. Međutim dao sam sve od sebe i nakon tri pobede plasirao sam se u finale. Nakon završetka finalne borbe bio sam siguran da sam pobedio ali sudije su mislile drugačije tako da taj uspeh nisam zapamtio po lepim stvarima iako je titula vicešampiona za svakog sportistu ogroman uspeh.“.
O tremi pre ulaska u ring…
“ Pre početka svakog meča postoji određena doza pozitivne treme. Ali već po prvom zvuku gonga ona nestaje. Nije lako biti sam u ringu. Jesu treneri uz sam ring i mogu da vam tokom meča i u pauzama između runda dati savete. Međutim, morate biti maksimalno koncentrisani jer jedan mali trenutak nepažnje može vas skupo koštati. Često se u toku borbe desi da uvidite nešto što niste planirali sa trenerom i onda morate sami da donosite odluke, što treneri baš nešto i ne vole (haha)“.
Svako ko počne da trenira neki sport mašta da će jednoga dana osvajati medalje na najvećim takmičenjima..
“ Ja sam tek nakon 2019 godine počeo da maštam o uspesima u budućnosti kad sam shvatio da imam mogućnosti za tako nešto. San mi je da jednog dana budem na pobedničkom postolju nekog evropskog ili svetskog prvenstva a naravno da je najveći san svakog sportiste osvajanje medalje na Olimpijskim igrama. Od ove godine prelazim u konkurenciju seniora i načiniću prve korake ka ostvarenju svojih snova. Prvi zadatak mi je da ove sezone uspem da se izborim za dres reprezentacije Srbije a nakon toga da na EP za boksere do 22 godine osvojim medalju jer smatram da imam kvalitet za takav rezultat“.
U ringu vatren. Doduše po sistemu tiha voda breg roni ali na kraju ga ipa ksruši. A u privatnom životu?
“ Nisam i blizu onog Rastka u ringu. Privatno sam miran, povučen i opušten. Ne ulazim u sukobe i dobar sam sa svima. Kao i svaki mlad čovek volim da se družim i da sa ortacima izađem negde na piće. Volim da slušam muziku ali najlepše se osećam u društvu članova svoje porodice i devojke. Boksu sam posvećen maksimalno i za vreme priprema živim po sistemu trening – odmor – trening“.
Rastko je učenik IV razreda Ekonomske škole u Loznici. Gde sebe vidi nakon okončanja sportske karijere“
“ Želeo bih da upišem DIF a sebe vidim kao profesora sporta u nekoj školi. Trenerski posao mi nije u prvom planu ali nikad se ne zna“.
Ima li poruku za klince koji planiraju da se bave sportom ?
“ Deco bavite se sportom. Bićete zdravi. Kroz sport izgradićete sebe kao ličnost i naučićete da mnogo lakše prolazite kroz životna iskušenja. Naravno da im preporučujem boks koji pruža mnoge životne benefite“.
Porodično Rastkovo okruženje u najmanju ruku je interesantno..
“ Moj otac je bivši bokser. Majka rukometašica, još uvek aktivna uprkos 44 godine starosti. Dva mlađa brata, Luka i Ilija treneriaju boks kao i ja“.
Što bi mladi rekli u vašoj kući je „ludo i nezaboravno“..
Ni traga od toga. Kuća je većim delom dana prazna. Svako je u svojim obavezama. Otac, bivši reprezentativac je svakako moj uzor u boksu. Moj zadatak je da ga jednog dana nadmašim u uspesima. Jedno vreme mi je bio i trener. Uvek je bio strog prema meni što u tim godinama nisam dobro shvatao. U ovim godinama mogu samo da mu budem zahvalan jer me je on izgradio ovakvog kakav danas jesam. Naravno da mi i dan danas daje dragocene savete. Majka je uzor upornosti jer pored svih obaveza nalazi vreme da i u 44 godini aktivno trenira i igra rukomet. Više bih voleo da je trener nego da aktivno igra jer u tim godinama često dolazi do povreda. Ona živi strogo sportski, zdravim životom i kao da ne stari. Dva mlađa brata krenuli su očevim i mojim putem tako da imaju dvostrukog uzora. Kad su bili mladi dobijali su čvrge, pogotovo Ilija (srednji) kad nisu hteli da slušaju. Naravno kako odrastaju i sazrevanju toga nema. Obojici sam uzor i zbog mene su krenuli da se bave boksom. Luka (mlađi) je ranije krenuo da trenira i pravi je fanatik za bilo šta šime se bavi. U čemu god se takmiči želi da pobedi inače bude besan jer ne podnosi poraz. Ilija je u početku bio nezainteresovan za sport ali vremenom nešto mu je „kvrcnulo“ u glavi pa je i on krenuo na boks. Kad boksujem u Loznici svi su u publici. Od svih njih, koji bučno navijaju za mene, jedino čujem očev glas. Majka ne voli da gleda kada dobijem udarac i odmah okreće glavu. U svakom slučaju jedni druge podržavamo i radujemo se uspesima svakog od nas. Sve u svemu mi smo jedna srećna porodica u kojoj vladaju ljubav, razumevanje i međusobno poštovanje“.
Šta na kraju ova dva dela priče (ranije objavljen tekst o majci) reći osim : Hvala vam što postojite. U ovo sadašnje ludo vreme gde su istinske ljudske vrednosti bačene u blato, vaš primer predstavlja onaj tračak svetlosti koji će budućim generacijama osvetliti put kojim ste vi išli, idete i sada i sigurno ćete njim koračati u budućnosti. Jer vi za drugi put ne znate. Osim puta ljubavi, posvećenosti, upornosti, istrajnosti, razumevanja i međusobnog uvažavanja i poštovanja.