Zaista tužno i jadno izgledala je (što je najgore i izgledaće, dokle?) startna lista za utakmicu FK Loznice protiv ekipe Metalca iz Gornjeg Milanovca (23.kolo). Uvidom u sastav lozničana dolazite do neverovatnog zaključka, koji je vrlo verovatno nezabeležen u istoriji srpskog fudbala a i šire. Od 21 igrača u sastavu domaćina jedva da možete pronaći nekog izvornog igrača ili barem igrača da nosi lozničku krv u svojim venama. U startnih 11 samo je kapiten Komarčević izvorni lozničani a svi preostali su „stranci“. Na klupi je što se tiče igrača ista takva katastrofa jedino je nešto bolja situacija sa ostalim službenim licima osim struke jer ako se pogledaju koji sportski stručnjaci su predvodili ekipu u jednoj veoma, veoma bitnoj utakmici za domaćina (predvodili su ih u predhodnim utakmicama a kako stoje stvari predvodiće ih i u narednim ako se neko ne dozove pameti), možete uvideti da među njima su svi „stranci“ (btw od zimskih priprema, pored dva stratega „stranca“, angažovana su još dvojica „stranaca“, kondicioni trenera i trener golmana). Čast „domačih“ čuvaju doktor Zoran Grujić, fizioterapeut Duška Đorđić, predstavnik kluba Savo Marković i komesar za bezbednost Darko Tadić. Međutim kakva klima vlada ove sezone u klubu, kako reče jedan dugogodiđnji navijač zeleno belih kroz „crnjak“ uskoro će i njih zameniti neki novi „stranci“ tako da će se klub pretvoriti u stranu kompaniju sa domaćom upravom. Jadno da zaista jadnije ne može da bude.
Ali.. nije samo jadno već taj jad košta baš, baš puno. Za sve te „strance“ treba obezbediti stanove i ishranu, što znači kako se može čuti u Gradu, a što i nije javna tajna, da klub plaća 22 (?) stana i hrani 22 osobe. A rezultata nigde.
Svi oni koji još imaju nerava da dođu u Klupce i kojima zeleno beli postaju sve dalji od očiju pa samim time i od srca, opravdano postavljaju pitanje
ZAŠTO, ČEMU I DOKLE VODI SVE TO ?
ZAŠTO ?
Kakva je svrha da angažujete i plaćate tolike „strance“ kada je njhov rezultat tragično katastrofalan (trenutno među četiri kluba koji ispadaju iz Lige). Izgleda kao da su isti angažovani da dođu i rasture klub jer nekog logičnog objašnjenja nema. Sigurno je da nimalo lošiji rezultat ne bi bio da je u sastavu ekipe barem 7,8 .. momaka iz omladinske ekipe. U tom slučaju rezultat ne bi bio gori ali bi se dobile dve stvari : bitno smanjenje troškova i kaljenje omladinaca za nastup u seniorima za naredne sezone pa klub u takvim okolnostima ne bi angažovao toliko „stranaca“ kao ove sezone (posebno je pitanje rada omladinske škole). Ne treba zaboraviti da bi i navijača bilo više jer građani grada sporta Loznice žele i doći će da gledaju i navijaju za „ svoje“ a ne da ovako nemaju ni volje ni želje da dođu u Klupce ili, što je baš tragično komično, da za vreme utakmice organizuju kladionicu po sistemu ko može da pogodi kako se koji igrać zove i preziva jer su im svi na terenu, osim njihovog Komarca, apsolutno nepoznati stranci. Zatim, svi ljubitelji fudbala složiće se da, u odnosu na sadašnju četvorku trenera, u gradu sporta Loznici postoje mnogo bolji treneri od ovih koji dovedoše klub na 14. poziciju i krvavu i neizvesnu borbu za opstanak. Pa čemu angažovanje „stranih“ trenera ? Ako još uz ovo dodamo i koliko ta četvorica koštaju (kad je bal nek je bal) zaista su oni koji su ih angažovali učinili „zločin“ prema klubu. Takođe svima je jasno da „stranci“ vole klub do poslednjeg evrića i da će kad izvor evrića nestane, nestaće i oni. Neće nijedan od njih biti spreman da poturi ni nogu a kamoli glavu što će „domaći“ igrač, kome je klub u srcu i duši, sigurno uraditi. Takođe je i pitanje toliko angažovanjih „stranaca nikakvog kvaliteta umesto da se angažuje manji broj ali kvalitetnih koji bi bili kadri da Loznici obezbede opstanak u Ligi. Kad se sve prehodno sabere i oduzme jasno se može videti da je klub pretvoren u kravu muzaru čije mleko nemilosrdno piju „stranci“ a ono je toliko lepo i slatko da kad izađu na teren, od sitosti stomaka i punog želudca, ne mogu da potrče.
ČEMU ?
Šta je cilj ovakve klupske politike?. Od odličnog petog mesta u prvoj sezoni nakon administrativnog ulaska u Prvu ligu Srbije, u klubu je zavladao neki imperativ „moranja ulaska u Super ligu“, pogotovo kad je počela izgradnja novog velelepnog stadiona jer pobogu na ovakvom čudotvornom stadionu ne može igrati Loznica – NeSuperligaš već bi to morala igrati Loznica – Superligaš. Lepo je imati visoke ambicije u životu pa i u sportu. Problem nastaje kada su one u datom trenutku nerealne, kao što je nerealan cilj lozničana da nakon samo godinu dana „pečenja“ u prvoligaškom društvu mogu tako brzo postati deo Elite. Da li je neko stavio prst na čelo i upitao se da li je to realno i moguće? Očigledno je bilo u duhu one narodne „ što je babi milo to joj se i snilo“.
Takve visoke ambicije, u evo skoro protekle dve sezone, su se pokazale totalno nerealne. Niti je klub sastavio ekipu kadru da poput „prvoligaških vukova“ (IMT-a, Grafičara, Železničara) objektivno konkuriše za Super ligu niti je imao i ostale potrebne uslove za ostvarenje takvog cilja.
Da bi oformili konkurentnu ekipu za borbu za Elitu morate imati dovoljno novaca ili da postojeće mnogo mnogo racionalnije potrošite za angažovanje pojačanja, kako onaj šaljivdžija lepo reče „ bilo je bolje kupiti dva-tri dobra igrača umesto sve ove „buranije“ koja trenutno nosi zeleno beli dres“. Ali svaki dobar igrač ne može se angažovati za „male pare“ a ako želite „Gore“ morate dobro odrešiti kesu a ne da mislite da ćete angažovanjem igrača osrednjeg kvaliteta osvojiti kvalitetno superligaško mesto.
Uz ovaj najvažniji faktor ulaska u viši rang, ima ih još koji svaki sa svoje strane ima uticaj na dobar rezultat. Naprasno, pa ekipa nema evo dve pune sezone gde da trenira (igra). Momci se potucaju sa terena na teren lokalnih klubova čiji tereni nisu ni za ispašu ovaca i goveda a kamoli za neko ozbiljno treniranje. Uz sve to, neretko su na tim terenima tek drugi ili treći po prioritetu za termine. Zaista jadno zvuči činjenica da je tadašnji trener Dule Obadović jednog dana došao pre podne da povalja teren u Trbušnici da bi ekipa mogla popodne da odradi koliko toliko koristan trening a kada se pojavio sa igračima u Trbušnici tamo su na terenu zatekli domaću pionirsku ekipu koja je pokvarila sve što je Dule uradio pre podne i ne samo to fudbleri Loznice su morali da sačekaju da klinci završe trening pa da oni uskoče na teren. Ovakvih situacija je bilo na pretek.
Imalo bi toga još podosta da se kaže ali i izrečeno je sasvim dovoljno da rukovodioci moraju da shvate DA SE NE MOŽE NIŠTA PREKO NOĆI POSTIĆI čak i kad imate najveću želju. Treba trasirati pravi put jer kako kineska poslovica kaže „Na najvažnijim životnim raskrsnicama nema putokaza. Moraš biti Pravi da izabereš pravi Put“. Potrebno je dosta strpljenja. Naravno i finansijskih sredstava. Bez Znanja nema ničega. Nadasve potrebna je želja, volja i hrabrost kako to čuveni Vojvoda Mišić reče : „Ko sme taj može, ko ne zna za strah, taj ide napred“.
DOKLE?
Svi oni kojima je zeleno beli dres u srcu i duši, postavljaju i pitanje DOKLE će ovako da ide? Utakmice prolaze jedna za drugom, stanje se ne menja, play off (da ne budemo neozbiljni da spominjemo i Super ligu) je ostao iza ekipe miljama i miljama daleko ali odavno se pojavila čeljust ajkule u vidu ispadanja iz Lige. Svima u klubu a i oko kluba je jasno da je treuntna situacija nemoguća kombinacija i da ona iz kolo u kolo sve više približava klub Srpskoj ligi Zapad. Ljubitelji kluba su realno očekivali da će novo rukovodstvo, izabrano pre početka „proleća“, preseći ovu mučnu situaciju koja je pustila duboke korene i pokušati da spase što se spasiti može, ako i nije već kasno da se povuku rezovi koji će za cilj imati opstanak kluba u Ligi. Bilo je nagoveštaja da će rukovodstvo promeniti stručni štab i pokušati sa novom strukom da spase klub ispadanja. Na samoj sednici UO bilo je onih koji su bili za trenutni rez kao i onih koji nisu bili za to (?). Na kraju kompromisno rešenje da se postojećoj struci da prilika da započne nastavak Lige jer bi klub pokazao da je u startu neozbiljan ako bi mu prvi potez bio smena struke) a da se nakon 2-3-4 kola podvuče crta. Struka je rekla da garantuje sigurno dve pobede a možda i koji bod više u prva četiri kola i tako na kraju balade dobi poverenje da krene u akciju „spasavanja redova Rajana“ (američki film).
Rezultat u prva tri kola nastavka jasan kao dan jer na terenu nema prevare i obećanja. Ili jesi ili nisi. Ako jesi onda si tu ako nisi zna se šta sledi. Poraz u Inđiji (manje više očekivan) , bod u Sremskoj Mitrovici ( više željen nego očekivan uz tragičnu situaciju da je Loznica imala od 30. minuta gol prednosti i igrača više na terenu i umesto da zabeleži pobedu, kao sunce vrednu, na kraju jedva sačuva i bod) i poraz protiv Metalca u Klupcima (neočekivan, katastrofalan, razarajući sa samo 15 tak minuta dobre igre) ne mogu se drugačije okarakteristikati ne samo kao neželjeni i neočekivani nego možda (ne daj Bože) i kao presudni.
U nedelju sledi utakmica protiv Mačve kojoja se nalazi u situaciji koja je nešto malo bolje od lozničke. Naravno da svi ljubitelji zeleno belih očekuju i žarko žele pobedu svojih miljenika. Ali takođe vide i znaju da, bez obzira na rezultat podrinjskog derbija (dao Bog da bodovi ostanu u Klupcima) ovako više ne ide i da se moraju pod HITNO načiniti Promene. Željena pobeda ako i dođe (svi se mole za nju) ne sme baciti pod tepih sve nabrojano što ne valja i što Loznicu iz kola u kolo vuče u blato jer u slučaju ako se ne načine rezovi, ishod prvenstva, što se tiče FK Loznice, biće katastrofalan što niko ne želi.