Svima je poznata davna priča o kravi koja je dala punu kantu mleka a onda je sama prosula.
Upravo u istovetnoj situaciji se nalaze rukometaši MRK Loznice, tri kola pre kraja Super B rukometne lige Srbije. Nalaze se pred vratima play off-a a ključ od vrata drže čvrsto u svojim rukama. Jedino od njih samih zavisi da li će zlatna vrata otključati i za mnoge nenadano (ima i malo onih koji su od početka letnjih priprema zborili da je to moguće) se naći među prve četiri ekipe koje će putem play off-a rešiti pitanje Prvaka Lige i novog člana Super lige u narednoj sezoni. Pobeda u Negotinu bila je predposlednji izazov pulena trenera Milana Nedeljkovića na toj stazi, slobodno se može reći, uspeha koju su sami trasirali i samu se za nju izborili.
Poslednji izazov, ništa manji nego predhodni, obzirom da je ljudska psiha jako čudna i nepredvidljiva, su poslednja tri kola Lige. Sve tri pobede lozničane vode u play off. Gledajući po kvalitetu, rivali lozničana u poslednja tri kola, Kuršumlija i Vlasotince u Loznici i Mladi Radnik u Požarevcu, nisu ni blizu ovoj ekipi Loznice. Međutim kako kvalitet igra po taktovima koji dolaze iz glave, ako tu nešto nije kako treba onda je moguće da „tri ološa ubiju Miloša“.
Da ne bi došlo do takve situacije igrači, naravno i trener i svi u klubu, moraju shvatiti da pobeda u Negotinu nije kraj svih muka kroz koji je ekipa prolazila od samog početka takmičarske sezone. Ta pobeda je samo početak jednog rata koji treba dobiti. A to nije rat sa protivnicima već bitka sa samim sobom. Ta bitka podrazumeva maksimalnu odgovornost svakog pojedinačno kao i cele ekipe zajedno. Odgovornost da se sva tri protivnika, bez obzira na njihov položaj na tabeli i mršav bodovni saldo, shvate maksimalno ozbiljno i da se sa takvim razmišljanjem uđe u utakmicu od njenog samog početka pa sve do samog kraja. Ne sme se nijedan rival podceniti ni za pedalj jer kada se tako učini kazna u vidu gubitka bodova dođe ekspresno. Ne sme se u utakmicu ući u stilu „kako ćemo lako ćemo“ ili u slučaju (Ne daj Bože) da rival tokom utakmice stekne prednost da se povedete onom “ ima vremena, sad ćemo mi njih za čas istandrljati“. Potrebno je da od samog početka svakom rivalu stavite do znanja da nema šta da traži u duelu sa vama. Ali to stavljanje do znanja nije samo na rečima kako to često zna da bude već se to nedvosmisleno jasno pokaže na terenu.
Prema tome rukometaši nemojte dozvoliti ,da kad ste do zlatnih vrata došli posle silnih scila i haridbi, da zbog svojih gluposti ostanete ispred tih vrata. Nemate pravo da tako nešto uradite ni zbog sebe ni zbog svih klinaca i klinceza koji maštaju o rukometu. Nemate pravo ni zbog svih onih navijača koji vas prate još od Regionalne Lige. Nemate pravo ni zbog svih ranijih generacija rukometaša koji su sebe ugrađivali u podizanje kluba u teškim trenutcima kroz koje je klub prolazio a bilo ih je.
Nije ovde u pitanju plasman u Super ligu jer svi u klubu i oko kluba znaju da klub nema nikakvih uslova da se takmiči u Super ligi a da ne bude po onoj „Plesala je jedno leto“ a kad je otplesala nigde je više nije bilo. Plasman u play off bila bi nagrada kako za vas same tako i za sve u klubu i oko kluba. Priznanje rada koji ste vi svi uložili da biste došli do zlatnih vrata. I ne samo vi lično. Bila bi to zahvalnost svim vašim simpatizerima koji su sa vama i u dobru i u zlu. Na kraju bila bi to vaša zahvalnost Gradskoj upravi koja vam je obezbedila za ovaj rang takmičenja jako dobre uslove za takmičenje.
Prema tome “ Pamet u glavu“ i nemojte na kraju prosuti sve ono što ste do današnjeg dana vredno i veoma teško sakupili.