Rukometaši Loznice trijumfalno su se vratili u rodni grad nakon putešestvija po južnoj Srbiji. Puleni trenera Milana Nedeljkovića savladali su u 2. kolu Super B rukometne lige Srbije domaću ekipu Vlasotince rezultatom 33:29 (16:13). Pobeda od četiri gola razlike ne oslikava najbolje događaje koji su se odvijali na terenu. Loznični su bili ti koji su se pitali gotovo sve vreme utakmice. U početnih petnaestak minuta nisu dozvolili domaćinu da stekne prednost veću od jednog gola. A kad su se „odkravili“ nakon dugačkog puta, stvar su totalno preuzeli u svoje ruke ne dozvolivši domaćinu da, u bilo kom minutu od preostalih 45 do kraja utakmice, ni u najmanjoj meri ugrozi pobedu gostiju.
Ovom pobedom zeleno beli su pokazali svim učesnicima u Ligi da su kvalitetna i ozbiljna ekipa koja rivalima neće prepuštati bodove tek tako bilo da se igra u Lagatoru ili da lozničani gostiju. Na terenu se može jasno videti da je ekipa zrelija za jednu takmičarsku sezonu o čemu govore dve startne pobede za razliku od dva poraza iz prva dva kola predhodne sezone.
Što se tiče igračkog sastava sa kojim je Loznica uplovila u novu sezonu, on je pretrpeo minimalne izmene. Šta više angažovana pojačanja učinila su da se ovosezonski sastav prošlosezonskog učesnika play off-a može okarakteristikovati kao kvalitetniji i da ima individualni potencijal kakav nijedna ekipa od preostalih 11 u Ligi maltene nema. Dve startne pobede vidljivo su pokazale da se u skoro kompletnom sastavu više i bolje trenira nego predhodne sezone a što je dalo dobar efekat već na samom startu Lige. Međutim to još uvek nije dovoljno da bi se reklo da ekipa optimalno trenira, obzirom na sastav ekipe u kojem ima relativno dosta igrača sa strane koji nemaju obavezu da budu prisutni na svakom treningu, dok jedan od njih ima obavezu samo da nastupa na utakmicama. Kad i u navedenoj situaciji vezanoj za treninge lozničani postižu dobre rezultate može se samo pomisliti šta bi sve mogli uraditi da su svi igrači prisutni na svakom treningu. U trenutnoj situaciji kada to nije moguće, vidno je da ekipa nije dovoljno uigrana što se pre svega vidi u napadu pošto većinu golova u pozicionom napadu lozničani postižu nakon individualnih akcija pojedinaca, kojih za kvalitet ovog ranga takmičenja, u redovima zeleno belih ima podosta. Naravno da ima problema i u odbrani gde do izražaja ne dolazi individualni kvalitet igrača već je dobra odbrana proizvod timskog rada i uklapanja individualaca. U odbrani imaju veliku podršku od golmana Marjanovića koji je jedan od najboljih golmana u Ligi. Prednost lozničana je i što u odnosu na druge ekipe imaju mnogo „dužu klupu“ što omogućava treneru da u svakom momentu utakmice na terenu ima odmornu postavu. Još jedna prednost igrača Loznice je to što su za razliku od igrača ostalih rivala koliko toliko plaćeni, za ovaj rang takmičenja i za uslove koji vladaju u rukometnom sportu u Srbiji i njihova primanja nisu baš za podcenjivanje. Naravno za dobru finansijsku situaciju zasluge ima rukovodstvo kluba koje nastoji da klub funkcioniše u optimalnim uslovima.Trenersko umeće je faktor koji mora uskladiti sve nabrojane vrline i mane ekipe jer džaba individualni potencijal ekipe ako nema ekipnog efekta oličenog u broju osvojenih bodova. Jer u Ligi se igra za bodove a ne kako bi se reklo za krompire ili klikere.
Sve u svemu klub je na pravom koloseku što se tiče seniorske ekipe (o mlađim kategorijama neki drugi put). Ekipa raste iz dana u dan i pisca ovog teksta ne bi čudilo da se u vrlo bliskoj budućnosti ekipa nađe u najvišem rangu takmičenja, Super rukometnoj ligi Srbije.