U ligama mlađih kategorija RSCS i KiM, MRK Loznica takmiči se jedino sa selecijom kadeta (M14).
Nakon dva katastrofalna poraza u prve dve utakmice (SPD Radnički 13:30, Omladinac 8:22) i u naredna dva meča ništa bolja situacija. Protiv vršnjaka iz Uba doživeli su još jedan brodolom izgubivši meč rezultatom 6:29 pri čemu u prvom poluvremenu nisu postigli nijedan pogodak (0:15) što je gotovo podatak za Ginisa. U drugom meču protiv ekipe VA Handball poraženi su „samo“ sa 10:26 ali su, za razliku od prvog meča, u ovom u prvom poluvremenu postigli 3 pogotka.
Dakle u dva kola nijedan bod uz gol razliku 16:55 (-39).
Na tabeli grupe B zauzimaju poslednje, 6. mesto, uz gol razliku od neverovatnih 37:107 (-70).
Da li nekog u klubu brinu ovi katastrofalni rezultati kadeta koji bi za 2-3 godine trebali da „kucaju“ na vrata prvog tima. Ako se svemu ovome doda da klub u konkurenciji juniora (M16) nema takmičarsku ekipu, onda je budućnost MRK Loznica zaista tamna pa će klub biti prinuđen da dovodi igrače sa „strane“ koji iziskuju ne mala finansijska sredstva a da ne pričamo o tome da igrač „strane“ voli klub do poslednjeg dinara i tu je dok para ima, dok ovi „domaći“ klub nose u svome srcu za mnogo manje novca od angažovanih „stranaca“ ili besplatno a spremniji su, da za razliku od njih, za svoj klub na terenu uvek „izginu“.
Sve predhodno navedeno postaje još sivije ako se u obzir uzme činjenica da MRK Loznica u aktuelnom sastavu ima 9 „stranaca“ što nijedan rival u Ligi nema toliki broj „dođoša“. Da li se neko u klubu zapita da li je politika angažovanja igrača sa strane dugoročno rešenje a kako stvari stoje sa mlađim kategorijama očigledno da „domaćih“ igrača za kvalitet SBRLS neće biti, ukoliko se sa ovakvim ne(radom) nastavi, pa će se u takvim okolnostima klub opet obreti u poslednjem rangu takmičenja gde je tavorio najveći period svoje istorije.
Klub je upravo „vaskrsao“ iz „blata“ kada se trener Nedeljković pre neke tri godine vratio u klub sa nekolicinom bivđih igrača Loznice i formirao ekipu od igrača „lozničke krvi“ koja se prosto prošetala kroz Regionalnu ligu Zapad, pri čemu nije doživela nijedan poraz u Ligi. Upravo takav stav rukovodstva kluba naišao je na oduševljenje svih ljubitelja rukometa u Loznici. Jer uostalom mnogi navijači će doći na utakmice ako na terenu gledaju svoje unuke, sinove, sestriće, bratiće, drugove… Ovako ekipu sa pretežno igračima sa „strane“ posmatra tek nekih 100_150 gledalaca.
Naravno uz navedeno se postavlja pitanje “ da li je budućnost kluba u angažovanju večeg broja „stranaca“ ili u stvaranju prvotimaca iz sopstvenih mlađih kategorija „?.
Činjenica je da je u u nekom „prelaznom“ periodu kakav je interegnum prisutan od povratka Nedeljkovića i još nekih ljudi iz ranijih generacija MRK Loznice koji su „lozničke“ krvi na čelo kluba, potrebno za nastup u višem rangu takmičenja od Regionalne lige, angažovati izvestan broj „stranaca“ ako se želi opstati u tom rangu takmičenja. Ali ako je politika kluba da stvara prvotimce iz sopstvenih redova onda klub u pomenutom prelaznom periodu mora kvalitetno i krvnički da radi sa podmlatkom ukoliko želi da igrači “ lozničke krvi“ u dogledno vreme budu većinski deo ekipe u odnosu na sadašnju situaciju kada su oni manjina. A ako je politika kluba da egzistira sa „strancima“ onda su sadašnji rad i rezultati rada sa mlađim kategorijama nebitni, pa nikakav problem nije kada oni na takmičenju Regiona ( a ne Srbije) doživljavaju na svakoj utakmici „brodolome“ koji će ih veoma brzo udaljiti od rukometa pogotovo, kad uz to, vide da je trenutna politika kluba usmerena na „strance“ u kojoj nema mesta za njih.
U životu za mlade ima mnogo drugih izazova gde će pronaći svoje mesto pod suncem a to sigurno neće biti rukomet.