Davne 1995 Neša Galija ispeva predivnu „Još uvek sanjam“ koja je i dan danas aktuelna i biće sigurno još decenija i decenija. Upravo ovim stihovima može se približiti stanje u kojem se nalazi reprezentativac Srbije, lozničanin, finalista Evropskog Prvenstva, Rastko Simić, naš Rale.
“ Iskreno nisam još shvatio dimenziju svega ovoga što mi se dešava. Tek po neki delić počinjem da dolazim sebi, mada iskreno lepo je biti u ovakvom stanju i nadam se da će potrajati još dugo“.
Meč je bio iscrpljujući. Ruski takmičar spreman do balčaka, uporan sa kvalitetima na pretek.
“ Meč me toliko iscrpeo da sinoć nisam mogao da zaspim. Uspeo sam tek pred zoru. Nije ni meni baš jasno kako sam uspeo da izdržim žestok ritam koji je rival nametnuo od samog gonga. Ja sam već u sam meč ušao umoran. Poznato je svima da sam na Prvenstvo došao u poslednjem trenutku. Pored toga tek sam izašao iz povrede a da ne govorim o tome da nisam imao takmičarskih borbi, poslednju sam imao na Zlatnoj rukavici, dok su ih rivali imali na pretek. Iznenadio sam sam sebe da sam uopšte i mogao da mu pariram a gde da izdržim surov tempo koji je on nametnuo znajući sigurno u kojoj situaciji se nalazim“.
Rale, Rale, Srbija, Srbija, Loznica, Loznica. Orila se hala Aleksandar Nikolić od same pojave Rastka Simića blizu ringa pre početka meča. Grla i srca lozničana bila su uz njihovog Rastka, neprestano tokom sve tri runde.
“ To što navijači mogu to niko i ništa drugo ne može. Tolika podrška svojih najbližih i svih onih koji su kao i dan pre, došli da me podrže, daje vam neku čudnu snagu da izdržite. Neiznerno im hvala. Ovo što su priredili moji lozničani sigurno je da nikad neću zaboraviti. Siguran sam da će tako biti i u nedelju i da će ih biti još više“.
Poslednjih 15 sekundi bilo je kao u magnovenju. Odjednom dođe snaga odnekud i od jedva stojećeg Rastka načini razjarenu zver koja samo što nije progutala rivala.
“ Jednostavno, Bog me pogledao. Kiptio sam od snage i gotovo u jednom dahu odboksovao svih 15 sekundi za koje mislim da su prelomile meć. Bio je i red da se nakon 100 dana muka (a i više) i meni vrati na neki način“
Dugo je trajala neizvesnost oko pobednika. Sudija sa bokserima čekao je nikad toliko dugo do sada da zvanični spiker objavi pobednika.
“ Isuviše je dugo potrajalo. Želeo sam samo da se što pre okonča preglasavanje sudija. A onda iznenada spiker počinje da priča, sudija nas hvata za ruke i diže moju u vis. Nalet sreće i emocija je bio toliko da maltene nisam znao na koju ću stranu. Prvo sam prišao treneru Vasiljeviću u zagrljaj, naravno uz suze radosnice. Tu je bio selektor Piperski kojem sam neizmerno zahvalan do Boga što mi je ukazao poverenje da nastupam za moju Srbiju“.
Kraj priče kakav može biti nego prepun emocija i suza radosnica. Tu je bilo i Rastkovih naslednika a neki od njih nisu mogli da zaustave suze.
“ Otišao sam kod navijača da podelim uspeh sa njima jer da njih nije bilo ko zna kako bi se meč okončao. Naravno tu mi je bila cela porodica, mnogi drugovi koji su došli da me podrže. Ponosno sam pao u zagrljaj oca jer sada mogu da mu kažem da sam i ja nešto uradio u karijeri“.
Dan posle. Uobičajen. Posvećem odmoru, masaži i pokušaju da se snaga obnovi.
“ Verovali ili ne, još se uvek osećam iscrpljeno i slomljeno. Na svu sreću finale je tek u nedelju pa ću moći koliko toliko da regenerišem organizam.
Protivnik, bokser iz Hrvatske, Gabrijel Veočić je lako u polufinalu savladao mladog francuza Vojerlin Cezara.
“ U finalu ne možete nikad dobiti za rivala nekoga ko nije iz samog vrha svetskog boksa. Rival je nešto stariji od mene (23 god.). Dovolno je reći da je već obezbedio ulaznicu za Olimpijske igre. Pokušaću da se oporavim što više mogu. A u nedelju uz navijače i Božju pomoć u ring“.
IDEMOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO !!!!!!!