Ni dva dana nakon sramnog poraza Loznice u duelu sa odličnom ekipom Reala iz Podunavaca (koji nažalost nije prvi a gotovo sigurno ni poslednji) ne stišavaju se kritike na igru i rezultate koje lozničani ostvaruju u ovosezonskom srpskoligaškom takmičenju. Zeleno beli su u dosadašnjih deset prolećnih kola osvojili katastofalno malih deset bodova i sva je sreća što je ekipa koje je nastupala u jesenjem delu Lige ostavila veliku zalihu bodova prolećnom sastavu lozničana jer da nije bilo tako navijači Loznice bi prisustvovali grčevitoj borbi za ostanak ekipe u srpskoligaškom društvu.
Ekipa Reala je oduševila sve prisutne na stadionu na subotnjem meču, pogotovo njihove navijače kojima nije bilo teško da zapucaju u Loznicu iz Podunaca i prevale preko 200 km u jednom pravcu da bi podržali svoje ljubimce. Ovakva privrženost je za Loznicu samo misaona imenica.
Šta je to Real u 25. kolu pokazao u Lagatoru a što se u igri Loznice nije moglo videti maltene ni u tragovima.
Pre svega imponovala je želja gostiju da igraju na gol više, kako to reče njihov trener u izjavi za portal po okončanju utakmice. Ta njihova spremnost i želja nije se smanjila ni nakon vođstva lozničana od 1:0 u 8. minutu igre do koga nije došlo smislenom akcijom domaćina već je Obadović isksuno iskoristio grešku odbrane gostiju. Od samog zvižduka sudije za početak igre, gosti su nametnuli svoj ritam igre i vršili pritisak na gol lozničana. Gol Obadovića nije uneo u igru gostiju ni promil promena već su iste sekunde nastavili sa svojom ofanzivnom igrom.
Gosti iz Podunavaca su delovali kao jedna kompaktna celina za razliku od lozničana gde ste teško mogli da pronađete i najmanju celinu od barem dva igrača a da ne govorimo o celini kompletne ekipe pa jedan šaljivdžija iz gledališta reče da se redovi lozničana jedino mogu povezati kanapom.. U takvom uređenom sistemu svako je tačno znao svoju ulogu. Nije bilo bezpotrebnih preplitanja, bauljanja po terenu što se videlo u ekipi domaćina kako bi se narodski reklo „čak iz aviona“. Sve linije u gostujućem sastavu su funkcionisale odlično kao što je to bio slučaj sa vezom odbrana – napad pa su gosti veoma brzo i uspešno ostvarivali tranziciju.
U pogledu fizičke spreme i najvažnijeg njenog elementa, trčanja, svaki od igrača gostiju bio je nadmoćan u odnosu na svog rivala iz protivničke ekipe. Da je neko bio u prilici da meri pretrčanu kilometraću svakog igrača, na kraju bi sigurno dobio podatak da zeleno beli igrač koji je ostvario najveću kilometražu ima isti ili slabiji rezultat od gostujućeg igrača sa najmanjom kilometražom. Gosti su bili odličniji i čvršći u duelima, mada su gledali da duele izbegavaju jer oni usporavaju njihovu brzu igru.
Gosti su bili tehnički potkovaniji od domaćinan iako u svom sastavu nemaju nekih „velikih“ imena ali je svaki pojedinac u odlično postavljenom sistemu dolazio do izražaja. Sa druge strane u redovima domaćina solidnom tehnikom jedva da se mogu podičiti 2-3 fudbalera jer je jasno bilo vidljivo da većina zeleno belih igrača ne poseduje ni osnovno znanje iz fudbalske veštine koja su morali odavno naučiti. Naravno da uvek ima onih kojima su usta puna svojih „kvaliteta“ zaboravljajući da je teren jedino merilo vrednosti i uspeha.
O taktičkim rešenjima zeleno belih mogu se izreći ni malo lepe reči. Ovu tvrdnju ilustrovaćemo sa dva primera. U prvom desni bek lozničana, sa svoje pozicije uz samu desnu uzdužnu liniju terena šalje loptu na sasvim suprotnu stranu terena, ka levom beku. Putanja koju lopta treba da pređe u svom letu je ogromna tako da svaka takva lopta postaje lak plen rivala dovodeći ga u gol šansu, naravno pod uslovom da ta paralela ne završi u autu. U drugom slučaju, tokom napada gostiju koji su gotovo svi bili u polovini lozničana, lopta dolazi do igrača Loznice ,na nekih desetak metara od središne linije terena, kome je širom otvoren put za brzu kontru. Igrač lozničana kreće sa loptom prema polovini gostiju ali kada je bio u visini središne linije, umesto da nastavi napred, on šini okret i sa loptom kreće prema svom kaznenom prostoru kao da nije znao na koju stranu napada njegova ekipa. Komentar za oba slučaja nije potreban.
Imalo bi još dosta toga da se piše ali je vreme za zaključak.
Mnogi će reći da je individualni kvalitet lozničana slabiji od kvaliteta koji poseduju gosti. Međutim nisu u pravu za takvu tvrdnju. Može li neko reći da je ekipa Reala sastavljena od vrsnih individualaca koji drže fudbal u malom prstu pa onda nije ni čudo što su lozničanima očitali pravu lekciju na subotnjrm meču. Gospodo sigurno nije tako. Igrači koji su srce daju za svoju ekipu su prosečni igrači srpskoligaškog kvaliteta jer da su bolji igrali bili bi u Borcu 1926 ili FAP-u ili u nekom prvoligaškoj ekipi. Ono što je njih činilo premoćnim u odnosu na lozničane je timski kvalitet koji je uz sve napred nabrojane prednosti bio taj koji je lozničanima došao glave. Fudbal je bio, jeste i ostaće kolektivan sport. Snaga ekipe se nalazi u dobro ukomponavom sastavu i adekvatno izabranom sistemu u kojima je kvalitet svakog od njih mnogo veći nego u timu koji sve to nema. Upravo je kompaktniji, borbeniji, motivisaniji kolektiv sa adekvatnim sistemom igre bio taj koji je u subotu bio nedostižan za lozničane. Trener gostiju, koga nije omelo u odličnom vođenju svojih pulena to što je ekipu morao da vodi sa tribina, apsolutno je stvorio kolektiv u odnosu na kvalitet koji poseduje svaki od igrača pojedinačno, potvrđujući jednu od temeljih premisa trenerskog rada, da trener ne kroji ekipu po svojim željama i nahođenjima već u skladu sa kvalitetom kojim raspolaže.
Sve zasluge za predhodno nabrojano idu na račun trenera gostiju iz Podunavaca jer je trener isključivo taj koji je stvorio kolektiv sa napred navedenim karakteristikama, od pojedinaca koji individualno sigurno nisu nešto bolji od momaka koje na raspolaganju ima trener domaĆih Aleksandar Janjić, a koji je u Pravom kolektivnom sistemu dobijanju na svojoj vrednosti u odnosu na igrače Loznice koji i ono malo što imaju ne mogu da pokažu u igri zbrda zdola.
Kako reče jedan od velikih strućnjaka : „Ako jedan klub hoće da pobedi neki drugi klub onda Rukovodstvo prvog mora pobediti rukovodstvo drugog kluba, Trener prvog mora pobediti trenera drugog kluba. Igrači prvog kluba moraju pobediti igrače drugog kluba. Navijači prvog kluba moraju pobediti navijače drugog kluba. Od navedena četiri faktora uspeha gosti su na svojoj strani imali sigurno tri te nije čudo što su iz Loznice otišli kući pevajući a lozničane ostavili u agoniji kojoj izgleda nema kraja. Navijače najviše pogađa što se iz kluba niko ne oglašava i što se klubu ništa ne preduzima da se postojeća ogromna kriza reši jer sve deluje da ovako stanje mnogima odgovara a kao reče jedan od navijača „izgleda da se mi navijači jedini sikiramo za klub“