Ovo je priča o tome kako, kad ste mladi, morate biti uporni, strpljivi, vredni, posvećeni i pametni ako želite da uspete da krenete parvim putem, putem uspeha.
Praksa je pokazala da najveći deo mladih sportista nestaje iz sporta na prelazu iz juniorsko – omladinskog uzrasta u seniore. Razloga ima više. Vrlo često seniorski klubovi ne mogu da prihvate veliki broj mladih igrača koji završavaju svoj staž u mlađim kategorijama. Nekada je to procena mladog sportiste da u daljem bavljenju sportom nema izglednu perspektivu, bilo zbog velike konkurencije u seniorskom pogonu kluba i sledstveno tome višegodišnjem neizvesnom čekanju da dobije šansu u seniorima. Dešava se da mladi sportista uvidi da ne poseduje dovoljno kvaliteta da bi uspeo u sportu kome je posvetio svoju mladost. U svim nabrojanim situacijama mladi napuštaju sport i okreću se onim aktivnostima gde mogu sebe ostvariti.
KMF Loznica je osnovan 2018 godine i za tri godine već dospeo u najviši rang takmičenja, Prvu futsal ligu Srbije. Pola ekipe u aktuelnoj sezoni čine reprezentativci Srbije a drugi deo jako kvalitetni klupski igrači koji na osnovu svog kvaliteta mogu nastupati za bilo koji drugi klub u Srbiji ili inostranstvu.
U takvim okolnostima mladom igraču koji prerasta uzrast mlaših kategorija ili će ga prerasti uskoro, nije ni malo lako da se probiju u seniorski tim. To je jedan od bitnih razloga što se grupa od dvadesetak mladih momaka koji su trenirali sa trenerom Aleksandrom Milovanovićem, u kadetsko-omladinskoj konkurenciji, polako rasipala. Momci su se okretali drugim stvarima u životu. Neki su otišli na veliki fudbal, neki napustili sport, treći se posvetili školi.
Iz te grupe, Milorad Bojić, Đorđe Rakić i Uroš Trifunović su ostali u futsalu kao poslednji mohikanci tražeći i čekajući svoju priliku u seniorskoj konkurenciji.
Đorđe je počeo da trenira sa semiorima krajem 2021 godine, mada po godinama starosti može da nastupa još pune dve godine za omladinski uzrast, ali klub trenutno nema mlađe kategorije a neizvesno je da li će ih imati.
“ Po završetku omladinske lige Srbije priključen sam seniorskom timu koji ove sezone ima šampionske ambicije, Od strane starijih igrača prihvaćen sam odlično. Daju mi mnogo saveta, ukazuju na greške pa sam u tom smislu jako zadovoljan. Ja ih poštujem pre svega kao dobre ljude a naravno kao i izuzetno kvalitetne igrače od kojih mogu da naučim mnogo toga. Drago mi je da imam čast da treniram sa takvim vrhunskim sportistima. Priključivanje radu sa prvim timom shvatam kao nagradu za do sada uložen trud i rad. Omogućiće mi da naučim mnogo toga i steknem dragoceno iskustvo koji će mi koristiti u nastavku sportske karijere. Postoje razlike u radu sa seniorima u odnosu na mlađe kategorije. Zahtevi su mnogo veći, veći je intenzitet treninga a i trenira se više, vrlo često dva puta dnevno. Nije mi to teško palo jer znam šta želim i kojim putem idem. U dosadašnjem delu karijere nije bilo baš kako sam ja hteo. Iako sam poštovao sve zakonitosti sportskog života i treniranja, povredio sam koleno što me je omelo u daljem radu. Nijedna povreda nije zgodna ali sam na nju gledao kao na sastavni deo sporta i života uopšte,nešto što se dešava svim ljudima i sportistima. Sve me to nije obeshrabrilo, već sam nastavio još sa predanijim radom i evo posle nepune tri godine zadovoljan sam a nedavno sam debitovao za seniorski tim i postigao svoj prvi gol za seniore Loznice.Odnos prema Aleksandru Milovanoviću kao treneru i saigraču je dvojak, I jednom i drugom je zajedničko da ga poštujem kao trenera, koji je u velikoj meri zaslužan za moj dosadašnji razvoj i kao igrača na kojeg mogu da se ugledam po svemu“.
Uroš Jovanović, golman, dobio je priliku da trenira sa seniorima još 2020 godine povremeno a nakon završetka omladinske lige, postao je stalni član seniorskog tima.
“ Poziv da se priključim seniorima shvatio sam kao nagradu koju sam zaslužio zalaganjem i trudom u omladinskoj selekciji. Prelazak u seniorski pogon,predstavlja veoma jak vetar u leđa da i dalje nastavim sa predanim radom. Prihvaćen sam od starijih sigrača odlično. Od njih mogu da naučim mnogo toga, od toga kako se treba ponašati u pobedi i porazu pa do praktičnih saveza kako da bolje branim. Želja mi je da debitujem za prvi tim. Čekaću svoju priliku strpljivo i kad je se dočepam neću je ispuštati. Naravno kao i svaki mladi sportista imam želju da nastupim za reprezentaciju Srbije, prvo omladinsku, pa jednog dana ako Bog da i za seniorski tim. Aleksandra Milovanovića izuzetno cenim kao čoveka i odličnog trenera koji je mnogo zaslužan za to što sada jesam. I u sadapnjim uslovima kad treniram sa seniorima daje mi dosta saveta a kad zaigram za prvi tim poštovaću ga kao saigrača i jednog od najboljih odbrambenih igrača futsala“,
Milorad Bojić, dvadeset godina, sa seniorima počeo da trenira od kraja prošle godine.
“ Velika je razlika trenirati u omladincima od rada sa prvim timom. Rad je jači, intenziviji. Nije baš lako ali se nekako izgura. Šta više bolje se osećam kad radim sa seniorima a obožavam da se nadmećem sa starijima. Svi igrači su dobri ljudi, lepo su me prihvatili od početka. Rad sa vrhunskim i iskusnijim igračima je višestruko značajan. Stičem neophodno iskustvo, dobijam prave savete, kupim fore od Perketa, Kocića i ostalih, Nedavno sam debitovao za prvi tim i imao sreće da na debiju postignem svoj prvenac. Pred tu utakmicu bio sam malo napet, ali sad već igram mnogo opuštenije. Aleksandar Milovanović mi je sada saigrač a donedavno bio mi je trener. Na terenu ga poštujem kao da mi je i dalje trener, dobijam mnogo korisnih saveta kao i neophodnu podršku. Kao igrač je fenomenalan i može svakom mladom sportisti biti uzor u svakom pogledu“.
Tako pričaju tri Acina musketara. A šta kaže on o njima:
“ Kao njihov trener u mlađim kategorijama, ponosan sam i srećan što sam učestvovao u njihovom razvoju kao sportista a pre svega kao ljudskih ličnosti. Treba samo da budu pametni i da nastave da rade isto, čak i bolje, sa seniorima. Kao saigrač trudim se da im pomognem svojim iskustvom da nauče mnoge stvari koje im igranje u omladinskom pogonu nije moglo doneti. Treba da iskoriste priliku da napreduju dok sam još uvek tu. Momci su na treningu pravi profesionlci i jako bitno je da žele da napreduju i da vole ovaj sport i da su predani njemu. Đorđe i Milorad su već zaigrali za prvi tim.Nadam se da će i Uroš uskoro dobiti priliku jer ima veliki potencijal. Moraju biti i psihički jaki, zreli i sposobni da nose ne baš laki krst sportiste na njihovim leđima. Sve ono šta su do sada pregrmeli i prošli jasno govori da su pravi i da idu pravim putem“.
Priče ova tri lepo vaspitana momka, koja vole futsal i žele da u njemu dostignu zvezdane visine,, može poslužiti kao svetli putokaz svim onima koji imaju istu želju kao i njih trojica, putokaz koji će ih odvesti tamo gde žele i gde im je mesto da budu..