U životu svakog bića koje obitava pod nebeskim svodom dešavaju se dobre i loše stvari. Obično kada nam se desi nešto ružno pitamo se „zašto se to sivo baš nama desilo“ i da svojim primernim životom nismo nešto tako zaslužili. U takvim trenutcima duboko pod utiskom ružnog događaja ne vidimo ništa drugo osim SIVOGA.
Kada se sva takva razmišljanja slegnu i nastavimo dalje da živimo, jednoga dana nam se pokaže zašto se tako nešto desilo i da okolnosti nisu onako crne kako smo to doživeli u trenutku dešavanja. Shvatamo da je se to što se tada desilo, u stvari desilo se nama u prilog, što u trenutku dešavanja niko od nas nije u stanju da shvati. Onaj koji nam je podario ovozemaljski život i svakom od nas namenio ovakav ili onakav životni put, brine se o svakom od nas kao što se majka brine o svom detetu. Što god da nam se desilo u životu bilo ono sivo ili žuto je u stvari Njegova odluka koja za cilj ima da nas vrati na onaj put koji nam je On namenio i koji je najbolji za nas, bez obzira što u prvim trenutcima nakon dešavanja mi to ne vidimo. Tek protokom vremena postane nam jasno zbog čega se nešto nama dogodilo i postanemo zahvalni Njemu što se pobrinuo za nas kada mi nismo mogli na najbolji način da odaberemo naš pravi put. Otuda i ona narodna „ Ko zna zašto je to dobro“.
Đorđe Rakić je jedan od mladih ljudi o kojem niko ne može reći ništa ružno. Što bi se reklo „primeran“ mladić. Popularni Raka se od malih nogu bavi sportom. U poslednjih nekoliko godina aktivan je igrač KMF Loznice Grad 2018 sa kojom je osvojio dve titule prvaka Srbije, jedan nacionalni Kup i učestvovao u istorijskom trenutku igranja lozničkog kluba u Ligi Šampiona. Velikim trudom koji je ulagao u sebe dospeo je u omladinsku reprezentaciju Srbije čiju kapitensku traku je ponosno nosio. Kao jedan od najperspektivnijih mladih futsalera došao je i do dresa reprezentacije Srbije do 23 godine. Za sportistu rođenog 2004 godine, dakle 19 godišnjaka zaista veliko dostignuće koje zaslužuje svako poštovanje. Uz svu predanost futsalu nije zamemario ni Školu što se obično dešava mladim talentovanim sportistima u današnje vreme. Leta gospodnjeg 2023 godine maturirao je sa uspehom i stekao diplomu svršenog srednješkolca.
Nije uopšte bilo lako uskladiti Školu i Sport ali samo on zna kako je to uspevao. Neretko je susretan na relaciji Škola Sport, kako trči ne bi li na vreme stigao na trening. Na svakom treningu davao je sebe celog. Nikada nije ni pomislio da nešto „zabuši“. Šta više znao je da na parketu „povuće“ i više nego što je trebao“ ne štedeći sebe u tim trenutcima. Za njega je utakmica bila svetinja bez obzira da li se radilo o meču mlađih kategorija ili seniorskoj. „Ginuo“ je na terenu želeći da pruži svoj maksimum pa i preko toga ako je to uopšte i moguće. Zadovoljstvo je bilo gledati Đoleta u hali Šumice u odlučujućem meču lozničana protiv ekipeF ON-a kada su zeleno beli osvojili prvu istorijsku titulu za klub i Grad Loznicu. Iako je tada imao samo 17 godina, trener Borko Surudžić mu je ukazao bezrezervno poverenje bacivši ga u vatru kao da iza sebe ima pregršt takmičarskih sezona i finala. Bez imalo straha ulazio je u „vatru“ na terenu i dao ne mali doprinos osvajanju prvog šampionskog bala lozničana. Naravno da je Đorđe opravdao poverenje trenera kao uostalom i na svim ostalim utakmicama tokom Lige.
Moglo bi se o Đorđu ovako pisati ihahaj još. Na kraju bi se to sve svelo na najbolje što bi se za svaki pedalj takvog pisanja moglo izreći.
O „privatnom“ Đorđu isto se mogu izreći najlepše reči. Tih i odmeren. Vaspitan za svoje godine što bi se za ogromnu većinu njegovih vršnjaka to ne bi moglo reći. Posvećen, odgovoran, iskren i pravi prijatelj.
I onda kao dosta puta u životu se desi ono ALI…najčešće sivo a ređe žuto.
Đorđe Rakić je morao da napusti sportski teren. Ne privremeno kako se to ponekad već dešavalo zbog neke manje bolesti ili povrede. Ovoga puta trajno. Zauvek. Povreda kolena koja ga prati od skoro samog početka sportske karijere, zbog koje je već jednom morao da se „batali lopte“, tog puta u velikom fudbalu, uzela je još jedan danak ovoga puta u futsalu. Reči lekara su bile jasne i sive. Operacija kolena je neophodna ako želi da nastavi da se bavi sportom. Međutim operacija mu ne bi trajno rešila problem obzirom na stanje njegovog kolena koje je jako loše i sigurno bi se povreda vratila opet ali bi koleno bilo u još lošijem stanju nego što je sada. Jednostavno rečeno NEMA VIŠE FUTSALA.
Ova informacija je bila „šokna“ za svakog od nas ko je na ovakav ili onakav način bio u njegovom okruženju. Koliko je to ona bila tragična za Đorđa svi mi možemo samo naslutiti ali on jedini zna kako mu je tada bilo. Svi sportski snovi kao i oni životni koji su vezani za bavljenje futsalom su se raspršili takvom brzinom kao da nikad nisu ni postojali.
Preveliko breme se stuštilo na leđa čoveka koji je praktično tek zakoračio u život i imao snove kakav život bi hteo da izgradi da bi bio srećan. Svi ti snovi i razmišljanja bili su u velikoj meri vezani za futsal. Futsala više ne može biti. Prema tome postojeći snovi se sigurno u velikoj meri moraju ostaviti i treba početi sanjati nove. Jovo nanovo. Po drugi put.
Zaista je neverovatno kako se ovaj 19-to godišnjak, nakon udarnog šoka po saznanju sive informacije, veoma brzo počeo okretati novom životu, razmišljajući šta, gde i kako u danima, mesecima i godinama koji su pred njim. Duboka, preduboka rana ostaće zauvek. U to nema dileme. Kada se tako nešto sivo desi čovek ima dva moguća rešenja. Ili da sedi i kuka nad svojom sudbinom nikako ne napuštajući prošlost dok budućnost leti li leti. Sa druge strane mora stisnuti zube i krenuti dalje.
Život nije samo žut već često je siv. Usponi i padovi se smenjuju jedno za drugim. Čovek pada, ustaje i opet tako u krug. Svi mi se razlikujemo jedino po tome da li možemo u sebi pronaći životne snage da se podignemo i nastavimo dalje i ako smo to u stanju koliko brzo smo kadri da to učinimo.
Svako od nas ne može uticati na to da li će se nešto desiti ili ne. Međutim svako od nas MOŽE izabrati kako će se on odnositi prema onome šta je se desilo. Izbor Đorđa Rakića vezan za veliku nesreću koju je doživeo je očigledno već jasan.
Idem dalje. Predaje nema.
Na muci se poznaju junaci. A Đorđe je svakako jedan od Junaka.
Sigurni smo da će jednoga dana u ne baš predalekoj budućnosti Đorđe biti uspešan u nekom drugom životu koji se ne zove Futsal. Još sigurniji smo da će kada bude uživao u plodovima nekog drugog života izreći ono što se jako često čuje u momentoma kada je život prema nama žut. Ono čuveno „ipak je dobro što se onda ono desilo“. I veliku zahvalnost Stvoritelju koji ga je odveo na put koji mu je on zacrtao da ide kroz život. U skladu sa čistotom njegove duše, svi mi koji ga manje ili više poznajemo, sigurni smo da će taj put biti ŽUT.
SREĆNO ĐOLE !
Vidimo se u nadolazeća srećna – ŽUTA vremena. Ljudi poput tebe ih zaslužuju. I ta vremena će doći.
„ Život je nekad siv a nekad žut… Đole nemoj brinuti…“
SREĆNO MOMČINO !!!!
Vidimo se u Žutom životu…
161